X
Sistematsko iscrpljivanje.
Bosna i Hercegovina iscrpljivala se za vreme rata svim sredstvima. Kao asentacije i rekvizicije su, isto tako, vršene sa nimalo obzira i sve, što se moglo izvesti i upotrebiti, odnošeno je bez ikakve brige čim će se to nadoknaditi i kako oštetiti stanovništvo, naročito u pogledu prehrane i odela.
Stoka se u čitavoj zemlji rekvirirala ne samo za prehranu stanovništva Bosne i Hercegovine i vojske, koja se tu nalazila, nego i za račun mađarskih i hrvatskih vojnih liferanata, pa čak i za Nemačku. Rekvizicije se nisu provodile na pazaru, gde su sene 1917. bile između 34 krune, nego obično preko žandara seljaku kod kuće, gde mu se onda plaćalo samo po dve krune. A ista ta stoka, kroz dan-dva, prodavala se eraru za 810 kruna, za onoliko, koliko su monopolisani liferanti imali za zaštitu. U ključkom kotaru, iz kog se svakog meseca izvozilo oko 250 goveda, nije 1917. nikad seljaku plaćena viša sena od 1,40 kruna žive vage po kilu. U ispostavi Bos. Kostajnice u desetak sela izvršena je od jula 1917. do kraja februara 1918. deset puta rekvizicija stoke, pa su ljudima oduzimani i zadnji volovi bez obzira na to, kako će se bez njih vršiti dogodišnji proletnji poslovi. Petru Doliniću (kotar Dubica) odvezan je vo u sred polja, iz pluga, i rekviriran. Cene su često obarane do najniže mere, često i ispod nje i davale su se samo da prikriju otimačinu. U Gacku plaćeno je Lazaru Egezu za jednu kobilu 30 kruna, Živku Babiću za konja 20, Savi Okiljeviću za konja 10, Jegdi Subotić za konja 20, Lazaru Rončeviću 15 i t. d. A sigurno je, da država nije rekvirirala ždrebad i stare rage, niti su joj ti trebali.
Kako je izgledalo posle tih rekvizicija još u proleće 1917. godine vidi se jasno iz ovih podataka. U jednom od stokom najbogatijih kotareva u Hercegovini, u Ljubuškom, izvesne su općine imale ovakvu bilansu: Grude sa 2745 stanovnika imale su svega 50 goveda, 29 konja, 130 svinja, 251 kozu i 1405 ovaca; Klobuk sa 4686 stanovnika samo 25 goveda, 40 konja, 195 svinja i 2932 koze i ovce; Drinovci sa 2660 stanovnika 69 goveda i 35 konja; u župi Ružići sa 2700 stanovnika 35 goveda i 25 konja. U Gorici je bio čitav kraj sa 35 kuća, u kom su se nalazila samo dva vola i jedan konj. U Lisama od 116 kuća bilo ih je 90 bez vola ili konja; u Mokrom od 280 takvih 150 kuća; u Crnaču od 151 takvih 67; u Uzarićima od 95 takvih 55; u Knežpolju od 67 takvih 34. U najbogatijoj općini tog kotara, na Širokom Brijegu, gde ima 2728 kuća, bilo je 1910. 7844 goveda, 1337 konja, 1783 svinje, 49302 ovce, 25120 koza; a 1917. beše 5858 goveda, 686 konja, 200 svinja, 12687 koza i oko 20.000 ovaca. Broj stoke je pao u čitavoj zemlji, što se najbolje vidi, kad se sravni statistika iz 1910. sa proletnjim popisom iz 1917. Broj goveda spao je u to vreme za 49039 komada, broj konja za 68.569, ovaca za 695059, svinja za 257.375, a broj koza sišao je sa 1,393.068 na 633.310. Prema službenoj statistici dala je Bosna i Hercegovina za vojsku 150.731 govedo, 120.000 sitne stoke, 5860 teladi i 26.190 svinja.
Žito je rekvirirano od seljaka za 5070 helera, a on ga je u proleće morao kupovati pod užasnim uvetima po 58 kruna. Čak u državnim uredima prodavan je 1917. kukuruz po 94 helera, a mešano brašno po 1,90 krunu. Do 1917. procenjivali su količinu ploda na njivama žandari i prema toj proseni, za koju bi se u najbližem slučaju moglo reći da je subjektivna, imali su seljaci platiti trećinu agi, a ostali sumu predati državi, ostavivši za sebe tromesečni obrok od 10 kg. po osobi. 1917. naredila je vlada, da prosenu vrše ljudi izabrani od naroda, - to je imao biti napredak i poboljšica - a njima bi se od strane vlasti dodao niži koji organ kao pisar bez prava glasa. Lokalne vlasti, veoma zainteresovane u pitanjima trgovine sa žitom i iznuđivanja, izigrale su tu naredbu, kao i sve ostale, pa su kod obezglavljenog, većinom ženskog sveta ili kod uplašenog muškog, koji nije imao volje da se mrazi sa žandarima, uspevali da proture kao izabranike svoje ljude, ili da, ako se dogodilo drukčije, pri nepismenim izabranicima dadu viši uticaj pisarima. Popisnici ti ni su imali posebne plaće, nego su od svakog upisanog vagona žita imali po 80 kruna nagrade. Sasvim je onda prirodno, da je u njihovom interesu bilo upisivati što više žita, bez obzira kako će pri tom proći seljak i savesnost. Posebne kontrole nije bilo. A seljak je bio dužan predati žito ne prema tom, koliko ga je bilo, nego koliko ga je bilo upisano. Jedini mu je spas bio, da podmiti "komisiju", a ako to nije mogao posledice su za nj bile često vrlo kobne. A bilo je i gorih stvari. Često se puta događalo, da su pisari, na svoju ruku, mimo procenitelja, upisivali sume, kakve su oni hteli, redovno na štetu seljaka. Tako su, na primer, Vasi Koči u Bačvanima (kot. Bos. Novi) procenitelji odredili žito sa 5 met. centi, a pisar Vasilije Tubić upisao sedam i po. Ostoji Marjanoviću prosenili na dvanaest i po, a taj mu upisao 20; Stojanu Bukvi 3, a upisali mu 7. Ostoja Marjanović trebao je, prema tom spisku, dati državi više, nego je uopšte imao žita. Kad to nije mogao učiniti poslata je patrola, da mu bezobzirno prekopa kuću. Oduzeto mu je sve, što se našlo, čak i tromesečni porodični obrok, i opet se, naravno, nije mogla dostići upisana suma. Radi toga, jer je Ostoja bio u vojsci, kažnjena je njegova žena sa 5000 kruna globe i sa dva meseca zatvora. U kući, iz koje je pet muških služilo u vojsci, i gde su bile četiri žene sa osmero dece, nije ostalo ni kilo žita da se prehrane! Isto se dogodilo sa još 27 porodica u tom selu, a slične su se stvari javljale i iz drugih krajeva. Kako iz Mrakodola (kotar Novi), gde je besavesni Vaso Zec upropastio prevelikim upisom pet kuća Đenadića. Ostoji Šekoviću iz Pobrđana (kot. Novi) upisano je mesto 3 čitavih 7 metričkih senti, Mariji Rakić u Mrakodolu mesto 1727, Jovanu Rakiću u istom selu mesto 2538. Mara Jakovljevića iz Mrakodola globljena je sa 4000 kruna jer nije mogla predati one sume žita, koja joj je previsoko bila upisana. U selu Velagićima (kot. Ključ) upisao je Mumin Kujundžić preko izrične reči proceniteljeve ujednom slučaju mesto 25 senti. A može se misliti, šta je sve to značilo ujedno doba, kad se radi 20 kila žita išlo u beli svet i kad je život porodica zavisio od na grame odmerenih obroka! Stvar nije bila samo u globi i u oduzimanju zaliha, nego i u još težim kaznama. Žandari su često puta, po svom običaju, pri takvim premetačinama bili vrlo brutalni (narednik Kosanović iz Knežise, kot. Dubica, mučio je ženu Sime Kondića u Slabini; kot. Novi, tukao je i naterao, da golim telom sedne u vruć šljivov kom!), a što je bilo još gore odredili su, da se svima tim "nepokornim" i svima, koji su od nevolje krili žito, ne sme izdati iz centrale ni zrno za prehranu. Spomenuti Ćenadići morali su od decembra 1917. do nove žetve, pošto im je oduzeto sve, jesti mlevene otučke od kukuruza. Petar Šarić (kot. Ključ) sakrio je 1916. svoje žito, koje se posla toga našlo. Ne samo njemu, nego i čitavoj njegovoj porodici bilo je od tog dana zabranjeno, da učestvuju u prehrani iz opšte centrale tako, da je čitava kuća morala da skapava od gladi, zar nije bilo drugog načina, da se taj čovek kazni i zar se kazna morala protezati i na nedužnu decu? Slično se dogodilo, da istaknemo još jedan primer, Mati Modriću iz sela Blaževića (kot. Ključ). On je prevozio žito sa železničke stanice do centrale. Jednoga dana falilo mu je na kolima 50 kila kukuruza, ne zna se kako. On je bio prisiljen, da ih plati, - protiv čega se ne bi imalo ništa prigovoriti - ali su istodobno i on i sva njegova porodica bili isključeni od prehrane iz centrale.
Prema posebnoj vladinoj naredbi bilo je seno u kotarevima Prijedor, Novi, Dubica i Gradiška rekvirirano "bez obzira na potrebe privatnika" tako, da su mnogi seljaci ostali bez krme za stoku i bili prinuđeni, da je pošto poto čim pre prodaju. Seno je trebalo za vojne liferante, koji su tako došli do dvostrukog dobitka: mogli su jeftino izhraniti svoju stoku i doći, isto tako, vrlo jeftino, po senama, koje su oni hteli, do novog blaga. Pri rekvizicii seno se plaćalo po 13 hel. kilo, dok je tržna sena bila 1,201,50 krune. A što je još gore: seno se nije isplaćivalo po meri na vazi, niti se uopšte tako merilo, nego su ga, da uproste posao, "stručnjaci" odmeravali od oka, naravno uvek na štetu seljaka. Kako se pri rekvizicijama i inače malo pazilo, neka pokaže ovaj primer. Selo Korićani (kot. Travnik) leži oko 1200 metara nad morem i ima pašu, u najboljem slučaju, od maja do oktobra. 1917. godine to je selo imalo zbog velike suše samo 2072 metr. sente sena i 2821 komad velike i male marve. Za prehranu preko čitave zime ne dolazi dakle na glavu ni pun metar sena. A ipak rekvirirala se i odatle čitava trećina sena, 710 metr. senti!
Trgovinu sa šljivom zakupila je Privilegovana Zemaljska Banka, koja sama određuje cene kako hoće. Njen dobitak 1917. iznosio je 14,000.000 kruna. Kad se sravne sene, koje seljak dobiva za svoje glavne proizvode sa senama, koje mora da plati za industrijske artikle, za prehranu i ostalo, onda se jasno vidi, da on neminovno ide svojoj propasti. Njemu se šljiva plaćala izmenu 2440 hel., duhan izmenu 23,50 krune, a on je morao da plati klupko konca po 4050 kruna i metar najobičnijeg sukna po 90120 kruna!
Težak je i inače imao najviše da podnese. Za činovništvo se brinula vlada i ono samo za se iskorišćavajući svoje položaje za mito i kriomčarenje; građanstvo se, dobrim delom kao veštije i okretnije bavilo lihvom, kriomčarenjem i trgovanjem, a samo je težak bio upućen sam na se i osuđen da svojom mukom zajazi i jedne i druge. On je podnosio sve neprijatnosti. Evo, na primer, samo jedne. Sve centrale za prehranu bile su po varošima. Težaci su po svoj obrok brašna morali dolaziti sami i iz najdaljih sela i čekati onda u gradu po čitave sate, čak i po čitave dane da dođu na red i da im se da ili ne da njihov deo. Fra Ćiril Ivanković javlja, da su njegovi župljani iz Ružića često puta u Ljubuškom po osam dana čekali, da dobiju svoju kvotu. A i do te se nije uvek moglo doći, jer se najpre imalo podmiriti činovništvo i grad. Fra Milas, župnik iz Drinovaca, tvrdi, da u njegovoj župi jedna porodica sa 11 glava za 14 dana nije mogla dobiti ništa, a jedna druga sa 9 glava, da nije dobila ništa za 18 dana! Sličnih slučajeva bilo je više. A živeti se moralo. U ljutoj nevolji dizali su se tad ljudi iz najdaljih naših krajeva, iz Trebinja, Bileće, Ljubuškog, Glamoča, Petrovca, da idu u Slavoniju, ne bi li tamo našli štogod žita, - bilo se presrećno sa 5060 kila - da donesu kući i prehrane porodicu. Nije se pitalo za umor i trošak. Prodavao se zadnji komad blaga ili zadnja krpa iz kuće, da se samo može poći do železnice i pobrinuti se za hranu. A i onda kolika nevolja! hrana se mogla proneti samo kriumčarenjem, koje je bilo spojeno s mnogo opasnosti, ili u izuzetnim slučajevima propuštanjem pojedinaca. A pomislite, koliko je morao biti očaj onih, koji bi prošli toliki put, platili toliki trošak, kupili žito, pa kad im ga na granici zaplene žandari ili finansi i potroše za svoje svrhe! Kako natrag? Bez novca, bez hrane, u gladnu kuću, gde sve čeka na njegov zalogaj? Da izbegnu tome i da spasu živote krenule su bile čitave porodice iz petrovačkog i glamočkog kotara, da se sele u Slavoniju u Ugarsku i da se tamo sigurnije prehrane. Broj tih iseljenika računao se na 70008000 duša. Kolika je morala biti beda u zemlji pokazuju dovoljno ovi podaci: čitava žetva iznosila je 1914. u Bosni i Hercegovini 5,655.330 metr. senti žitarica, 1916. samo 2,799.760 a u 1917. taj je broj spao na 1,544.290. Za određenu kvotu po glavi (7 kila brašna mesečno za gradove, 10 na selu, 19 za teške radnike) trebalo je za čitavu zemlju 21,158 vagona žita, a zemlja je imala svega, kad se odbiju usevi, 10807. Sve se ostalo moralo uvesti, a kako je s tim išlo u doba opšte dezorganizacije i u prilikama, kad se to smatralo kao nečija dobra volja, može se Beh misliti.
Posledica toga bila je glad, i to najužasnija. Evo primera. Porodica Lalovića iz Zagorja kod Kalinovika bila je pre rata vrlo imućna. Na početku rata ubili su vojnici svu četvoricu odraslih muških u toj kući. Ostala je samo udovica Milica Lalovića sa decom. Još nedorasla sina uzeli su joj u vojsku, a nju su s decom oterali iz kuće. Pobegla je u okolicu Mostara, gde je proživela oko godinu dana. Kad joj je najzad uspelo da se vrati doma, našla je pustu i razvaljenu kuću, u kojoj više nije bilo ničega. Pređe s toga u jednu kolibu, gde je nekako provela leto, ali kad je došla zima i glad, nasta strahovita nevolja. Jela je s decom trave i korenje, kozlac i lipovu koru, ali ni toga ne bi dovoljno. Deca su umirala u najtežim mukama; ispadali su mu nokti na rukama i nogama; oticali su kao breščići i najzad su, u najljućem jadu, ugrizali jedno drugo. Tako je preko zime 1916. sirotoj ženi umrlo petoro dece. I iz drugih krajeva isto su tako strašne vesti o pomoru od gladi. U Hrasnu (kot. Mostar) umrlo je u proleće 1917. 18 osoba od gladi; u ljubuškom kotaru, u Ružićima 21, u Tihaljini 14, u Drinovcima 41, u Veljacima 6, u Grudama 8, u Međugorju 10, u Rakitnom 4, u Gorancima 3, u Klobuku 5, u Humcu 11, u Vitini 3. U Drinovcima od 41 umrlih 21 je bilo sa šezdeset godina i više, a 6 ispod deset godina; u Tihaljini od 14 umrlih 7 iznad 60 godina, a 4 ispod 10; u Veljacima, Grudama, Humcu i Vitini od 28 umrlih beše 13 iznad 60, a 4 ispod 10 godina. U glamočkom kotaru bilo je sela, koja od 30. oktobra 1917. do 18. januara 1918. nisu dobila ni zrna žita iz državnih centrala. U četiri sela toga kotara, u mesecu decembru, umrlo je 11 osoba od gladi, od toga 7 u samoj Prekaji. Fra B. Jerković iz Hrasna javlja, da je u njegovoj župi lekar konstatovao samo jedan slučaj smrti od gladi na domaćinu jedne kuće (maj 1916.), dok je on po dana pre toga sahranio njegovu ženu i kćer, koji su umrli sigurno iz istog razloga. Fra Nikola Ivanković obaveštava, da su njemu samom i otac i majka umrli od gladi, dok je on bio u Beču ne mogući im pomoći. Sam gospodar Bosne, general Sarkotić, priznao je javno, da po žandarskim izveštajima, "nije mogao nabrojiti više od 200 slučajeva smrti od gladi i to u pograničnim područjima" (Hrvatska Riječ, br. 205,1917.) I nesumnjivo bi broj tih strašnih vesti bio još veći, da nije došla srećna misao spasavati decu od gladi i slati ih na prehranu dobrim ljudima u Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Bačkoj i Banatu, gde su bili zbrinuti i zaštićeni. Zahvaljujući aktivnosti plemenitih ženskih iz odbora SHS bilo je do 1. avgusta 1918. 12270 dece iz Bosne i Hercegovine dovedeno u te krajeve i dato na prehranu.
I pomor je uopšte bio neobično velik zbog silnih patnja i iznurenosti stanovništva, kao i zbog loše prehrane. U godinama 1914-1917. umrlo je u Bosni i Hercegovini, po službenom saopštenju, 100.986 dece ispod deset godina, što prelazi normalu gotovo za dvostruko. U izvesnim parohijama razlika je izmenu slučajeva smrti i poroda neobično velika, ponekad dvostruko veća, naročito od 1916. unapred. U župi Hrasno, da se vratimo na poznate izveštaje, gde se o tim stvarima vodila priležna evidencija, od 1.1. do 25. X. 1917. bilo je 33 rođenih i 66 umrlih (+ 9 kod vojske; svega 75); u Ružićima 1917. 35 rođenih, 76 umrlih (+ 15 kod vojske); u Posuškom Gracu 1916. 49 rođenih, 54 umrlo (+ 20 kod vojske), 1917. do 20. XI. 29 rođenih, 58 umrlih (+ 8 kod vojske); u Drinovcima 1916. 60 rođenih, 71 umrlih (+ 6 kod vojske), 1917. do 15. XI. 37 rođeno, 82 umrlo (+ 2 kod vojske); u Gradnićima 1916. 131 rođeno, 150 umrlo (+ 28 kod vojske), 1917. 105 rođeno, 135 umrlo (+ 9 kod vojske); u Čerinu 1917. 51 rođen, 98 umrlo; u Rakitnom 1916. 60 rođen, 77 umrlo (+ 26 kod vojske), 1917. do 2. XII. 50 rođeno, 79 umrlo (+ 18 kod vojske); u Posušju 1916. 82 rođena, 84 umrla (+ 11 kod vojske); 1917. 78 rođeno, 86 umrlo (+ 16 kod vojske); u Grudama 1916. 50 rođeno, 44 umrlo (+ 10 kod vojske); 1917. do 15. XI. 39 rođenih, 61 umrlih (+ 17 kod vojske); u Valjacima 1916. 54 rođena, 42 umrla (+ 9 kod vojske), 1917. 33 rođena, 43 umrla (+ 10 kod vojske); u Tihaljini 1917. do 15. XI. 31 rođeno, 67 umrlo; u Klobuku 1916. 54 rođeno, 69 umrlo (+ 7 kod vojske), 1917. do 25. XI. 55 rođeno, 59 umrlo (+ 16 kod vojske);u Humcu 1916. Porođeno, 98 umrlo (+ 41 kod vojske), 1917. 102 rođeno, 133 umrlo (+ 16 kod vojske). Tako je od prilike bilo i po čitavoj ostaloj zemlji. Po službenoj statistici bio je već 1915. broj mrtvih veći nego broj rođenih (57.844 rođ., 62.792 umr.);
1916. bio je broj poroda 39.228 a pomora 56.939; 1917. bilo je 15.092 umrlih više nego rođenih, (46.114 pol)., 61.246 umrlih). Pri tom nisu uračunani svi gubici kod vojske (naročito ne za 1917. i kod zarobljenika), koji bi ovu razliku činili još rečitijom i još strašnijom.
Izveštaji o stanju dece bili su strahoviti. "U ovdašnjem kraju", piše kotarski pristav iz Slunja Sava Jakovljević ženskom odboru SHS 20. decembra 1917., "po srpsku je djecu zlo. Ima ih po cestama, šumama, stijenama i gdje god se čovjek makne. Očevi su im u vojsci ili su izginuli, a majke im u Slavoniju otišle. Djeca su tako ostala na cesti". Sama vladi bliska Bosnische Post, br. 128 od 1917., navodi, da "bosanska djeca gladuju" i da je njihova nevolja u istočnoj Bosni užasna. U selu Ratkovu (kot. ključki) ubio je Đorđe Šajić, dečak od sedam godina, svog trogodišnjeg brata Dušana, da ga spase od muka radi gladi. U dva transporta dece, koja su išla na prehranu, umrlo je troje od gladi. Gotovo bez odela, sa poderanim košuljama, bez gunjčića i često bez gaća, potpuno izgladnela deca su dolazila u Zagreb, preko čitave zime, toliko bespomoćna i klonula, da ih je trebalo prosto vraćati u život. A vlasti su se toliko nemarno brinule o njima, da je jedan transport dece iz Hercegovine, 512 na broju, išao teretnim vozom od Mostara do Broda, od 3. aprila u 1 sat po podne do 5. aprila u 7 sati pre podne, dakle puna 42 sata, za jedan put, koji se inače prevaljuje za 1820 sati. Od Konjica, gde su večerala u 7 sati prvog dana do Zavidovića, gde su došla drugi dan u veče u 5 sati, deca čitavim putem nisu više ništa dobila da jedu. Takav rad smatrao se još pomaganjem čitave akcije!
Kakvih je sve primera nasilja i surovosti bilo kod organa vlasti neka pokažu ovi slučajevi. Sudac Josip Hrabar naveo je u 123. br. Srpske Zore, da je ljubinski kotarski predstojnik Franc Majerberger za 1916., 1917. i 1918. godinu rekvirirao po 14 litara mleka dnevno za svoju potrebu i njim hranio svoja tri psa i magaricu. Mleko je uzimao badava i nikad nikomu nije bilo plaćeno. "Svet je u pomanjkanju hrane jeo hljeb od kljenove kore, dapače je bilo slučajeva da su ljudi jeli hljeb napravljen od zemlje i istučenih kostiju pomešan sa lojem. To je meni kao tadašnjem sucu bilo dobro poznato jer sam imao sijaset prijava smrti usled tog jadnog kruha. Jedna sirota žena je imala jednu kravu od koje je muzla mleko za svog jedinca sinčića koji druge hrane osim tog mleka nije imao. Ona je ipak morala nositi predstojniku Majerbergeru mleko i uskraćivati jedinu hranu svom jedincu". O svim nedelima tog prestojnika podnesena je prijava bivšoj Zemaljskoj Vladi;
provedena je i istraga, koja je sve to utvrdila; ali je ipak sve ostalo po starom. Majerberger je označavao suca kao "jugoslovenskog agitatora" i neprijatelja Mađara i to je za ono vreme bilo dosta da ga potpuno zaštiti. Bio je samo premešten iz Ljubinja u Sarajevo.
Mnogi činovnici, naročito prestojnici po kotarevima iskorišćavali su ovu oskudicu i vreme bez kontrole u najsebičnije trgovačke svrhe i zulume. Čitav niz bilećkih građana sa užasom je prikazivao rad njihova upravitelja Vensela Sobeka. Taj je čovek uzeo čitavu aprovizaciju kotara u svoje ruke i nastojao, da čitavu trgovinu s namirnicama provede sam. "Gladan narod nije smio pitati… za cijenu, a kad bi koja sirotinja izustila koju riječ o cijeni i izrazila svoje negodovanje radi prećerane cijene, to je Sobek običavao mjesto usmenog odgovora svojim korbičem nemilice tući jadnu sirotinju… Njemu je bio glavni princip izdati životne namirnice onome koji bolje plati, a ne onima, kojima je morao davati. Tada postojeći trgovački konzorcij u Bileći naručivao bi na svoj račun žita, brašna i t.d., no kad bi ta roba stigla, to je Sobek istu robu u svoje magazine u dvorištu kotarskog ureda smjestio i sam sobom prodavao, naravno uz lihvarsku cijenu, a tako isto je radio i sa žitom, koje je došlo na kotarsku primoćnu zakladu". Pored toga, bojeći se prijave i tužbe, on je vršio česte zulume, da zastraši publiku ili da se osveti. Tako je, na primer, zatvorio Joku Mirkovića, majku od šestero dece, jer je posumnjao da se ona potužila radi nepravedne deobe hrane i zlostavljanja. "I ako su svi građani dokazivali nevinost Joke Mirković i molili Sobeka, da je pusti iz zatvora, Sobek bez milosrđa i bez ikakovih ljudskih osjećaja odbio je tu molbu, a Joka Mirković morala je sa svojim djetetom od nekoliko mjeseci i pri sisi 10 dana nevino odležati". "Luku Kapora, Toma Anđelića, trgovce iz Bileće, te sveštenika Rista Bjeletića i još drugih 16 viđenih građana i seljaka isti je Sobek odmah nakon njihovog povratka kući iz Nežidera, gde su bili internirani, na svoju ruku predao vojsci na rad, te su morali 6 mjeseci raditi na cesti po granici Crne Gore". Poreznika je denuncirao kao velikog Srbina samo za to, "što ga je kao porezni činovnik morao oporezovati radi njegove trgovine sa hranom". (Srpska Zora, br. 83, 1919.).
Vlasti same činile su vrlo malo da tu opštu bedu umanje. Misleći, da će zlo izgledati manje ako ga zaneču, one su prosto zabranjivale svako izvešćivanje o tome, čak i prijave smrtnih slučajeva od gladi, i sistematski su ugušivale svaku javnu debatu o tom. Na lični zahtev generala Sarkotića, poglavara zemlje, nisu ni zagrebačke novine smele donositi nikakvih vesti iz Bosne, koje bi stanje prikazivale u pravoj svetlosti. Samovolja vlasti bila je bezgranična. Tako su se, na primer, mogle da vrše i ovakve stvari: prestojnik u Sanskom Mostu Oto Dajč osnovao je bio sa 160.000 kruna opštinskog novca svinjsku klaonicu, koja je, nevešto vožena, dovela do deficita. Da ga nadoknadi on je, pored javnog lihvarenja sa životnim namirnicama u gradu, izdao naredbu, da bi proturio neke suve smokve svojih pomagača, da niko iz centrale ne može dobiti brašna, ako ne kupi i tih smokava, i to komad po 32 helera! Bedni svet, i težaci i građani, morali su vršiti tu zapovest, i ako su za svoj novac imali nesumnjivo prečih potreba. Ili ovako: na pruzi Srnetica-Jajce silom su gonili svet na rad i plaćali mu nadnicu, uz tadašnje sene, po cigle dve krune! Ratne potpore, izdavane porodicama mobilizovanih, bile su oskudne i prema senama za namirnice više nego nedostatne. Luca Oreškovića iz sela Blaževića (kot. Ključ) dobivala je za se i svoje osam dece samo 50 kruna mesečno. Ivan Buljan Stojanov iz Čapljine služi s bratom Jurom u vojsci, ima šestero čeljadi, a ti primaj u 30 kruna potpore. Jure Selčić ima u vojsci dva sina, kod kuće 11 glava i dobiva 28 kruna. Sava Zurovac, čiji je muž Mitar poginuo, a ona ostala s petero nejake dece, dobivala je 26 kruna mesečno. Janja Vrankić, starica od 74 godine, čiji sin Ante od početka rata služi u vojsci, prima zajedno sa osmero unučadi 31 krunu. I t.d. Lista bi ova mogla da se otegne u beskrajnost, sve sa primerima ovakve vrste.
Zloupotrebe su činjene naročito i sa upisivanjem ratnog zajma. Trgovca Ristu Đajića u Fojnici kod Gacka dao je nevesinjski prestojnik zatvoriti, pošto mu je 17 puta vršio kućnu premetačinu, i onda ga poslati na front. Od njegove žene, koja je s čitavom porodicom ostala nezbrinuta, tražio je ipak upisivanje ratnog zajma, preteći joj, da će inače skratiti čitavoj porodici davanje hrane iz aprovizacijonog ureda. Takva je pretnja, naravno, morala delovati. Sveštenik Pavle Ubavić iz Gerzova, optužen radi veleizdaje u Banjoj Luci, zovnut je jednog dana, pošto je bio rešen optužbe, ali još pridržan u zatvoru, na sud, gde mu je saopšteno, da je dobio neku tražbinu, ali da mu se ona odmah upisuje u ratni zajam. On je, zbunjen, morao pristati.
U školi su učitelji naterivali decu, da upisuju zajmove i ko je god od roditelja imao ma kakav stalniji prihod morao je pristati na to. Bosnische Post, br. 234, 1915., javno je proglasila tu ideju. Isto su tako prisiljavani i činovnici i na račun toga su im delomično odobravani predujmovi, koji su se onda u ratama imali vraćati.
Poglavar zemlje, Stjeran Sarkotić, upućivao je sam cirkulare i javne pozive "crkvenim velikodostojnicima, manastirima i župnicima, političkim oblastima i učiteljima, poreznicima i carinicima, finansijskoj straži i žandarmeriji, upraviteljima erarnih i privatnih industrijskih preduzeća" da "deluju" "na sve njihovom delokrugu pristupačne, odnosno ima podređene krugove stanovnika i nameštenika", da što više upisuju za ratni zajam. A šta je takav poziv, s tom odviše jasnom stilizacijom, u ono vreme apsolutne sile imao da znači, mislimo da ne treba pobliže objašnjavati.
Komesar grada Sarajeva, kad je opština grcala u dugovima, upisao je za IV. ratni zajam 500.000 kruna. Isti je slučaj bio i sa mostarskom. Pupilarni fondovi, ne tražeći odobrenja zainteresovanih, upisali su na svoju ruku 825.000 kruna na prva četiri ratna zajma. Tako je činjeno i s mnogim drugim fondovima. Invalidski fond upisao je 100.000 kruna za IV. ratni zajam; isto toliko i fond Crvenog Krsta. Kotarske primoćne zaklade upisale su na prva četiri zajma 640.000 kruna. U Sarajevu je ratni zajam, inače, upisivan kod vladina poverenika, odnosno gradskog komesara. Taj je zvao pojedince sebi i često diktovao sume za upis, koje su se tu morale i iskazati. Isto su to činili i mnogi prestojnici u zemlji. Tako je skupljeno za sedam ratnih zajmova 217.000.000 kruna u Bosni i Hercegovini.
Kad nisu uspele sve kombinacije za saziv užeg bosanskog sabora i kad se u zemlji videlo i suviše očitog ustezanja, da se uđe u razne medžlize, gde će trebati ljudi iz naroda da svojim imenima zaštićuju pogreške režima i dele odgovornost s njima za dela učinjena bez njih i preko njih, vlada je najzad odlučila da posebnim načinom dođe do takvog jednog tela. "Naredbenim putem" stvorila je takozvano Prehranbeno Vijeće u januaru 1918. i pozvala ga na pregovore o hrani mesec dana kasnije, kad je hrane gotovo nestalo i kad se u glavnom nije imalo o čem mnogo razgovarati. A kako je i od koga je sastavljeno to veće vidi se najbolje po tom, što je Banju Luku zastupao jedan žandar, Ahmet Hadžikadić, koji je za tu priliku dobio naročit dopust i dozvolu da se obuče u građansko odelo i što je, mimo sve druge Hrvate i katolike tog okružja, išao kao narodni izaslanik nemački kolonista iz Rudolfstata Oskar Bekman. A takvo veće može se već misliti, kako je smelo, znalo, moglo i htelo braniti interese gladnog naroda i ukazati otvoreno na prave uzroke njegova položaja! Zanimljivo je dalje i ovo. Juna meseca 1918. bila je u Brčkom jedna šira anketa šljivara i šljivarskih trgovaca. Ovi su podneli prestavku vladinom povereniku, da prema privilegovanoj Zemaljskoj Banci, koja je monopolisala sav izvoz, i prema njenim prekupcima zaštite svoje interese, koji su istodobno interesi svih produsenata šljive u istočnoj i središnjoj Bosni, interesi nekolicine hiljada naših ljudi. Vladin poverenik im je odgovorio u ime starije vlasti, ali povodom njegova odgovora nije smela pasti nijedna reč ni debate ni kritike Od kakva su onda smisla bila ta većanja, ankete, saborisanja i sve druge formalnosti? Ne znači li to prosto, da se kao u svemu drugom, i tu morala ropski slušati reč vojnog zapovednika zemlje i da se po tom sistemu bezuslovne pokornosti imala militarizirati i trgovina, kao što je to već bilo učinjeno gotovo sa svim drugim?
Nasleđe razrivene Austrije, i moralno i fizički i materijalno, imaće dugo da tišti našu novu državu. I ako je rat ublažio mnoge opreke, proširio paše vidike, produbio naša osećanja dao našim pogledima nov i puniji i svesniji sadržaj, on ipak nije lišio svet svih starih strasti i nije mogao da podjednako deluje na sve intelekte. I po svom postanku, i po načinu svog vođenja, i po nevoljama koje je izazvao on je otvorio mnoge rane i ostavio ih nezaseljene sve do najnovijih dana. S još uvek mnogo predubeđenja mi ulazimo u novi život, zaraženi moralom, koji nas je uzajamno trovao. I ako bi možda bilo naivno govoriti o potpunom preporođaju, koji je imao da nastupi u našem društvu, svakako je potrebno istaknuti, da se možda i odviše, i ne nesvesno, nadovezuje na staro, koje je u mnogo slučajeva bilo i malo dobro i malo pohvalno i nimalo na ponos naše nacionalne kulture. Mi ne smemo dozvoliti, u najvišem svom interesu i u ime te kulture, za koju se danas oduševljavamo da se ma kad u budućnosti mognu ponoviti strahoviti primeri naših međusobnih odnošaja, koje je na izvesnim mestima tako surovo dokumentovala historija ovog rata. Sloboda samo razvija vrline i ona će, nadamo se, onako isto intenzivno pročistiti naše duše, kao što je svetlila u našim idealima.