VIII
Internacije u drugim mestima.
Osim Arada i Doboja, gde je bio interniran velik broj Srba, muških i ženskih, bilo je još i drugih mesta za internacije u Ugarskoj, Austriji i samoj Bosni. Mi ćemo ih navesti redom sa podacima, koje imamo o njima.
Žegar kod Bihaća. Tu su s početka rata dovođeni najpre ljudi iz najbliže okoline, posle iz zapadne Bosne, a najzad početkom 1915., kad se osetila opasnost od Talijana, ljudi i iz drugih krajeva, ponajviše iz Bijeljine, Zvornika, Sarajeva, Mostara, Nevesinja i Trebinja. 18. avgusta 1915 poslata su ovamo iz Arada 394 čoveka. Tu su internirci bili podeljeni u dve grupe, u one, koji su hranu, veoma oskudnu uostalom, plaćali iz vlastitih sredstava i bili pošteđeni od prisilnog rada i u one, koji su jeli iz "državnog" kazana i vršili sve poslove. Iskorišćavani su bili i jedni i drugi; prvi od privilegisanog i jedinog kantinera, koji je imao svojih računa sa nadzornim osobljem, a drugi od bezdušnih stražara i poslodavaca. Barake za spavanje bile su prepune, a mesto kreveta služili su unaokolo u sobama ispod zidova postavljeni i malo od zemlje odignuti ćepanjci, zastrti tankim ćebetima, bez slamnjača. Kretanje je bilo ograničeno i nije se, na primer, dozvoljavalo ići iz jedne barake u drugu, ili sesti gde na travu, u hlad, ili pod kakvo drvo. Postupanje s ljudima bilo je s početka vrlo surovo. Nekog Borozana iz Ilića kod Mostara, koji je bio tu doveden, isprebijali su žandari toliko, da mu je između rebara nastalo gnojenje i da je, posle, morao biti operisan. Sveštenik Đorđo Umićević iz Svodne (kot. Bos. Novi), koji je najpre mnogo pretrpeo kao taoc na železnici, bio je ovde interniran od 4. decembra 1914. do 7. februara 1916., sve dok nisu potpuno postali jasni znaci njegove paralize. Izmučeni čovek, često dovođen do očajanja, pomerio je potpuno svešću i umro 22. avgusta 1917. U Žegaru je umrlo do kraja 1915. godine 16 ljudi, ponajviše iz istočnih kotareva.
Talersdorf. U "Hrvatskoj" br. 857. od 1914. prevedena je jedna beleška iz lista "Grazer Volksblatt", koju vredi ovde preneti: "U nedjelju je (6. septembra) šta vlakom, a šta pješice do deset tisuća ljudi došlo na strieljanu u Talersdorf da ondje vide internirane političke zločince i veleizdajnike Ova svjetina je te zlikovce gledala s najvećim ogorčenjem, te je svom ogorčenju dala oduška i glasnim prosvjedima protiv izdajica domovine Među uhapšenicima pojavilo se vise slučajeva ozbiljnih bolesti Jedan arhimandrita je preminuo, te je na mjestu pokopan. Svi internirani ostaju na mjestu, gdje sada borave, jer ih se iz sanitarnih obzira ne može razdijeliti u grupe i porazdijeliti u razne krajeve Odaslano je službeno povjerenstvo, da izvidi bolest i poduzme sve sanitarne mjere"
Turonj. U jednoj interpelaciji dra A. Korošca i drugova podnesenoj u 60. sednici XXII. sesije austrijskog parlamenta (19. februara 1918.) ovako se opisuje to mesto: "Jedna grupa ovih (interniranih) nesrećnika - 450 osoba - zatvorena je u staru, davno napuštenu kasarnu ili bolje karaulu bivše Granice, u Turonj. Osim te kasarne nema tamo više nikakve zgrade. Na kuli nije bilo nikakvih prozora i po tom se može misliti, u kakvom se stanju nalazila ta zgrada. Tu su oni proveli 125 dana - dakle preko četiri meseca - i dobivali su kao hranu iz dana u dan 20 kila starog graha i ništa više. Od gladi, studeni, prljavštine i oskudice umrlo je u toj pustinji 30 osoba".
Šopronjek. Tamo je iz same Srebrenice i naj bliže okoline odvedeno 36 osoba, među njima 20 žena. Jednog od njih, Cvjetka Tomića, nateralo je svakodnevno zlostavljanje da skonča život. Otišao je u jednu staju i tu se počeo nožem klati. Glađu i prekomernim prisilnim radom iznuren beše toliko oslabio, da je pre pao u nesvest, no što se mogao zaklati. 1916. godine bi oslobođen, ali je na putu kući umro u Brodu, kad se pregladneo najeo hleba. U Šopronjek su, u glavnom, upućivane žene i deca iz istočnih krajeva Bosne i Hercegovine, i tu je velik deo zaglavio od iznurenosti i patnje. Jedno vreme bilo je naših interniraca tamo oko 8000.
Nežider. U Nežideru su bili internirci iz Srbije. Njihove patnje tamo opisao je dosta živo, i ako ne s mnogo ukusa, Mil. K. N. Rasinski u knjizi Nežiderska epopeja, Novi Sad 1919. Krajem 1915. godine tamo je prevedeno iz Arada i 430 interniraca iz Bosne i Hercegovine. Ovi su dobili posebne barake i nisu dolazili u nešto bliži dodir sa Srbijancima. Stanje bosanskih interniraca, sravnjeno sa onim prvašnjim u Aradu, bilo je znatno bolje, i ako ni sad dovoljno čovečansko. U vlažnim, na samoj podvodnoj zemlji podignutim barakama, sa izlupanim prozorima, koje niko nije opravljao, oni su proveli čitavu zimu mrznući se bez ogreva. Hrana je bila nedostatna i neukusna, isto kao i kod Srbijanaca, i postupak s ljudima ne mnogo obazriviji. Iz Nežidera je jedan deo interniraca pušten kućama, a drugi, oko 120, sa protom Dušanom Kecmanovićem i Đorđom Pejanovićem, upućen u Šopronjek, gde su higijenske prilike bile najpovoljnije. To je bilo u aprilu 1916. godine.