Vii Internirci U Doboju

VII
Internirci u Doboju.

Kad je austrijska vojska, zajedno s Nemcima i Bugarima, prodrla u jesen 1915. godine u Srbiju, a srpska vojska morala pred njima naglo da se povlači, ostalo je u zemlji vrlo mnogo begunaca iz Bosne, koji su se za bojeva u 1914. godini sklonili u Srbiju i sad ne mogli da se spasu. Isto je tako posle bilo i u Crnoj Gori. Najveći deo tih porodica bio je tokom 1914.-1915. ekspatriran i imanje im zaplenjeno, čim su austrijske vlasti saznale za njih, odmah ih počeše tražiti, progoniti i slati u Bosnu, gde su imali biti, premda ekspatrirani, posebno suđeni. Skupljane porodice slate su ponajviše u Plevlje, gde im je bilo određeno sabiralište, a odatle su onda otpremani u veliki dobojski logor.
Put od Plevalja do bosanske granice bio je strašno naporan. Ceste su bile oštećene i mestimice jedva prolazne, put dug, a svi zatvorenici, ponajviše žene i deca, izmoreni ratnim nevoljama, bežanjem i mnogim pretrpljenim mukama. Vojnicima od pratnje beše naređeno, da ne smeju imati nikakvih posebnih obzira prema njima i nipošto dozvoliti, da koga nestane. S toga su oni, kad bi ko obnemogao i zastao na putu, ubijali dotičnog, da proces bude najlakše uprošćen. Sa Uvca se, onda, trebalo ići železnicom, ali kako je i tu pruga bila oštećena, vozilo se bez prekida istom od Ustiprače. Svi, žene, starci, deca, prevoženi su u otvorenim vagonima, pri čem su mnogo patili od gladi, žeđi i zime i posebno od stida, da žene, pred ljudima, vrše nuždu u istom vagonu. Prvi transport, oko 600 osoba, najviše žena i dece i nešto srbijanskih vojnika, stigao je u Doboj 27. decembra 1915.
U Doboju su bili smešteni u drvene barake, koje su pre služile kao konjske bolnice i bile zaražene od konjskih bolesti, naročito od sakagije, i nikad nedezinficirane, niti uopšte čišćene. Đubreta je bilo na tovare. Nepopođene i bez peći barake su imale da u to doba godine prime izmorene i oslabele ljude, kojima nisu dali ni kreveta, ni pokrivača, niti išta uopšte, čim bi mogli da odole zimi. Kad su transporti učestali smešteno je u pojedine barake 800-1000 ljudi, koji su tamo spavali u jaslima i po đubretu, čak i bez slame. Tu u barakama, iz kojih se nipošto nisu smeli udaljavati, morali su ljudi vršiti i nuždu, da okuženi vazduh učine još nesnosnijim. Tek posle dugog vremena napravljene su im nekolike latrine u blizini baraka. One su bile pod vedrim nebom i sirote žene morale su vršiti nuždu na očigled drugih i biti izražene najgnusnijim primedbama mađarskih vojnika, koji su čuvali stražu. U barakama sve je vrvilo od insekata svih vrsta. Ljudi nisu imali dovoljno vode ni za umivanje, a kamo li za pranje, i ako je Bosna tekla 10-15 metara ispod baraka. Prosto im nisu dopuštali da dođu do vode. Posle, kad je narečeno neko radikalno čišćenje, vršeno je bez ikakvih obzira i bez imalo osećajnosti. Vojnici su skidali žene i devojke do kože, strigli im kosu na glavi i po telu, ne zazirući pri tom ni od najbestidnijih čina oko genitalija, tobože da posao bude definitivan.
Iz sarajevske vojničke komande bila je stigla rezervatna naredba, da se s tim internircima mora postupati najstrožije. To se osetilo najpre na hrani. Prvih šest nedelja, u najvećoj januarskoj i februarskoj studeni, morali su ovi jadnici ići iz baraka, (kao da se u njima nije dala improvizirati kuhinja!) po tri puta na dan, po kiši, snegu i blatu, po kilometar i po, do dobojske železničke stanice, da tu prime svoj bedni obrok. Ići su morali svi, čak i starci i nejaka deca, bez ikakva izuzetka. Hranu je davao dobojski gostioničar Štrajc, jedan besavestan čovek, koji je sebi stavio za program, da na račun života ovih beskućnika steče što veći kapital. Vlasti mu pri tom iđahu na ruku u svakom pogledu. Odrasli su imali da dobivaju svaki dan po komis i po, ali je često prolazilo bez hleba i po nedelju i više dana. Deca su dobivala znatno manje. Za ma kakvu sitnicu internirci su bili kažnjavani time, da im se oduzimao hleb, što je išlo samo u prilog nadzorniku naredniku, koji je taj zaplenjeni hleb prodavao vojnicima u svojoj kantini i imao puno razloga, da te kazne budu što češće i što mnogobrojnije. Za jelo ljudi nisu dobili ni drvenih ni limenih čančića, nego su morali uzimati čorbu u prljave kutije od konzervi. I to kakvu čorbu! Kad je lekar, dr. Geber, video tu čorbu i dao prosuti tri kutije, da im vidi sadržaj, kazao je, da on u takvoj vodi ne bi dao ni da se peru njegove čizme! Da tu užasnu hranu čim bilo poprave, jer je glad bila strahovita, - događalo se čak, da je majka bila mrtva, a dete još uvek kušalo da je razbudi ištući u plaču hleba! - prodavali su ljudi, naročito internirci iz Srbije, sve što su kod sebe imali, a ponajviše svoje zlato, koje su im za bagatelu oduzimali. Osobito se isticao "tri tom upravitelj kuhinje Hofbauer, penzionisani železnički činovnik iz Doboja, koji je znao mnogo toga dobiti i besplatno od neveštih, namučenih i isprepadanih ljudi i žena. Trgovinu sa zlatnim novcem vodili su s naročitom strašću i oficiri, koji su imali posla sa logorom. Internircima je oduzeto, bez ikakve oštete, i sve, što su sa sobom imali od bakra (16.000 kila). Otimane su im, isto tako, i srpske banke; sam natporučnik Artur Lanser oduzeo je srbijanskim ženama i deci 20.000 dinara u bankama. Naravno, da se onda tim nije moglo mnogo pomoći ni kod prehrane, bar za najveći deo patnika ne. Treba uz to znati, da je od propisane mesne kvote za internirce zaustavljao sebi svaki dan natporučnik Lanser četiri, a spominjani Hofbauer po dva kila mesa. Osim toga, premda su imali svoju vojničku hranu, sudelovali su podoficiri i vojnici iz kancelarije na hrani interniraca, prirodno svi na njenom boljem delu. Na račun interniraca hranjene su čak i svinje (20-30 komada) zapovednika logora!
Jedan natporučnik i zastavnik od komande logora često su puta, po danu i po noći, odvodili sebi u stan devojke i neveste i mučili ih i bili tamo vrlo brutalno, kad ne bi htele da im se podaju. To se dogodilo, među drugima, i Stani i Vasiliji Cvijetića iz okoline Glasinca. Jedan lečnik, Mađar, koji je imao po zapovedi dra Houčoka da vodi nadzor nad kupanjem interniraca (iza pojave bolesti, u doba "reforama"!), upotrebljavao je često tu priliku, da siluje koju žensku. Tako je, među drugima, obeščastio i jedno nedoraslo dete, Ljubicu Koprivicu iz Gacka, devojčicu od nepunih 12-14 godina.
Kroz dobojski logor prošlo je od 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. godine 16.673 muških i 16.996 ženskih osoba i dece iz Bosne i Hercegovine; 9172 srbijanska i 2950 Crnogorskih vojnika, građana, žena i dece. Svega dakle 45.791 osoba. Odatle su, delomično već u februaru 1916., počeli slati neke u druge koncentracione tabore, neke kućama, a mnoge u tamnice. Srbe iz Bosne i Hercegovine slali su obično u Šopronjek u Mađarsku. U samom Doboju vođene su mnoge istrage protiv njih, najviše od žandara, koji su se, po svom običaju, vrlo često služili okivanjem, "privezivanjem" o grane i nemilosrdnim udarcima. Karakterističan je postupak i pri odašiljanju transporata. Kad je koja partija imala da ode, udešavalo se obično tako, da je po noći stizala naredba, da se sastavi konskripcija. Kad bi ta bila gotova, često oko ponoći, izgonili bi sve ljude, staro i mlado, veliko i malo, na polje iz baraka, u studenu noć, gde bi onda, pošto bi po 2-3 sata čekali oficire, počinjali sa prozivanjem, pretraživanjem i razlučivanjem. Sam transport nikad nije otišao iz Doboja pre 6-8 sati u veče. Siroti ljudi morali su tako, bez ikakve stvarne potrebe, čekati po čitav dan i noć na studeni, da samo gospoda iz kancelarije nemaju ni čas žurnijeg posla. To se nije izmenilo čak ni onda, kad se videlo, da pri svakom transportu budu po 1-3 osobe mrtve. A što je bilo još tužnije, obično bi tad rastavljali denu od roditelja, s namerom, razume se; pa bi ludu, bespomoćnu decu slali u Mađarsku, majke ostavljali u Doboju (ili obratno), a očeve vodili ili u vojsku ili u zatvor. Zadnji transport iz Doboja otišao je 4. februara 1917. godine.
Sasvim je prirodno, da je u takvim prilikama mortalitet morao biti u logoru užasan. Bolnice su bile vrlo primitivne i malene tako, da velik deo bolesnika nije u njima uopšte mogao dobiti mesta. Umiralo se najpre pojedinačno, pa posle sve više i više, po 10,15, 20 na dan, dok jednog dana, 5. aprila 1916., nisu umrle 92 osobe. Mrtvace su sahranjivali s početka u pojedinačnim mrtvačkim kovčezima, posle u velikim zajedničkim sanducima, a najposle, kad je broj bivao sve veći, trpali su ih u gomilama na otvorena kola i vozili ih onda tako, na užas građana, kroz čitavu varoš. Prema navodima u protokolu prijavljenih umrlih, koje je sveštenik opojao (ali nije sigurno, da su tu navedeni svi slučajevi), umrla je u Dobru u tim barakama od 27. HII. 1915. do 1. V 1917. godine 2901 osoba. Samo jednog meseca, od 2. IV do 1. V. 1916. umrlo je 643.
Ljudima je bilo zabranjeno, da se ma kome tuže na svoj položaj. Za taj se, u ostalim, nije niko ni brinuo, čak ne ni oni, koji su tobože dolazili, da pregledaju logor. Tek, kad je epidemija tifusa uzela strahovite razmere i smrt progovorila i odviše glasno, nastale su neke male promene na bolje i učestalo je sa odašiljanjem interniraca kućama ili na druga mesta. A koliko se i posle mnogo pazilo na zdravlje i živote njihove vidi se iz ovog fakta: 4. februara 1917. otišlo je u Šopronjek 14 dece, 10 žena i 5 ljudi. I ako je među njima bilo i dece sa jedva četiri godine, ipak su svi, u to doba godine; poslati iz Doboja u otvorenom vagonu, kao da baš za njih nije bilo nigde drugog mesta.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License