V
Nasilja vojske prema Srbima vojnicima.
Ta brutalnost vojske vidi se isto tako i u merama i u ponašanju prema onima, koji su imali da služe u njenim redovima. U Bosni i Hercegovini oni su s početka digli, naročito kod Srba, gotovo sve ljude ne samo od 18.-50. godine, nego i decu sa 14 godina* i starce sa 60 i 65, na nekim mestima čak i žene. Upotrebljavali su ih, uz najteže oskudice i poniženja, za pravljenje šančeva i kao goniče u komori. Najveći deo tih bednika propao je za uvek, jer za njih dugo vremena nije uopšte važio razlog da su bolesni ili da se mogu premoriti. Kako se postupalo pri tom vidi se najbolje odatle, što su neki akademski obrazovani za vojsku, bili ipak uvršteni u komoru, u kojoj su u ratnoj zoni služili kao obični kočijaši. Takav je slučaj bio sa d-rom Jovom Zubovićem, koga su digli 6. decembra 1914. u Banjoj Luci i sa cand. phil. Milanom Budimirom, koji je služio četiri meseca kao kočijaš. Vrativši se kući bolestan Budimir nije ostavljen namiru, nego je, čim se oporavio, uzet u vojsku, te sa svršenim realcem Ahmetom Kulenovićem odmah poslat u Zenicu, bez obzira na to, što su, kao i drugi asentovani s njima zajedno, mogli po zakonu čekati do oktobra 1915. godine. U Zenici su kao politički sumnjivi bili držani u zatvoru u jednoj stražarnici, a onda, kad ih se iza par dana skupilo desetak, poslani su sa pratnjom u Orkenji u Mađarsku. Kad su stigli tamo posle tri dana vrlo napornog puta negde ujutro, naredi im jedan poručnik Nemac, da bez odmora odmah idu na posebno "vežbanje za kaznu" (Strafexerzieren). Sutra dan dodeliše ih radničkim odelenjima, br. 304 i 305, gde su bedno odeveni i hranjeni, pored vojničkih vežbi morali i ulice čistiti. Izrično im je bilo zabranjeno, da ma što nabave za vlastiti novac, naročito hrane. U novembru premestiše ih u Erc. Falfu trećoj popunidbenoj kompaniji. Tamo su ih primili i čuvali direktno kao zločince. Imali su sobu, pred kojom je uvek stražario po jedan vojnik sa nataknutom bajonetom, koja ih je onda redovno pratio na vežbu, na ručak, čak i u zahod. Na umivanje, iz jutra, išli su uvek samo jedan po jedan i tad, naravno, polugoli sa pratnjom stražara. Ni njima, kao ni mnogim drugim inteligentima, kao na primer, dru Božidaru Vukotiću, poslaniku na Carevinskom veću i dru B. G. Anđelinoviću, nije se dozvolilo da nose "znak inteligencije" (Intelligenzabzeichen), niti da imaju ikakvih povlastica, koje im daju znanje i diplome. Kad ne bi hteli da psuju na Srbe i da vređaju srpske dinastije nagonili su ih (naročito je to činio narednik Ivo Mađim), da prave najteže vežbe i ne bi ih se okanili, dok ne bi umorni i iznemogli klonuli i popadali.
- Za Ivicu Dragićevića (kot. Ključ), koji je 1914. odveden u komoru, tvrdi njegov župnik, gotovo neverovatno, da je rođen 1908. godine. Dečko je ostao u vojsci (Feldpost 220, Staffel Nr. 1554) sve do 1918.
U Komoranu je bilo od novembra 1914. oko 600 vojnika iz gatačkog i bilećkog kotara, sa nekoliko neizvežbanih novaka. To su najvećim delom bili oni vojnici, kojima iza mobilizacije nisu hteli dati oružje, nego ih upotrebljavali kao radnike za šančeve. Poručnik Štern, koji je hteo te ljude učiniti bezopasnim, naredi da bosonogi u decembru stoje u Dunavu i tamo po čitave sate vade pesak za nasipe. Kaplar Todor Popović iz Doboja upozori poručnika, da bi to moglo imati rđavih posledica za ljude i da već neki pate s toga. Na to dođe potpukovnik sam i obesno reče: "Moraju u vodu, pa makar svi pokrepali! Da im je kralj Nikita dao puške oni bi i bosonogi pucali na nas!" Posle nekoliko dana već su mnogi bednici morali biti predani u bolnicu sa zamrznutim nogama.
U vojničkom logoru u Lebringu beše gotova grobnica zadrugu bosansku pukovniju, koja je tu bila smeštena. Jedan savremeni izveštaj kazuje, da tu ljudi leže pri temperaturi ispod ništice na golim daskama i da vetar probija kroz sve pukotine; da se ljudima ne mogu podeliti slamnjače, jer vojnička uprava ne da slame, i ako pred logorom stoje tri plasta sena. Ljudi nemaju cipela, nego nose odrtine; mesto deka imaju iskrzana i izlinjala ćebeta, a rublje po više meseci nose neoprano, jer nemaju preobuke. Niko se ne kupa, jer nema ugljena i otud u barakama strahovita gamad. Početkom decembra 1917. umro je tu jedan Tuzlak od pegavog tifusa; dezinfekcija je bila narečena, ali je radi oskudice ogreva i drugih sredstava ostala neizvršena. 51 od naših ljudi beše određen za razne službe za bolničare, na primer, gde je razumevanje jezika od preke potrebe. Jednom bataljonskom naredbom, po uputi vojničke komande, bi narečeno da se taj 51 Bosanac smeni i zameni sa toliko Nemaca. Taj izveštaj, koji su izneli kao interpelaciju na Carevinskom Veću poslanici Fon i drugovi, dobi odgovor od jedne komisije koju je poslalo ratno ministarstvo (K M Erl Abt 5 Nr. 34573), da ispita te navode. Kako se kušalo prikazati stvar neka posluže ova dva primera: "Slamnjača ima, one su najvećim delom i napunjene, ali pri velikoj navali moraju po tri čoveka ležati na dve slamnjače. Radi oskudice slame ne menja se sadržina slamnjača. Ona tri stožića slame što su pred logorom svojina je logorskog vlastitog kućanstva i morala bi se po naredbi odvesti. Oni su od komisije stavljeni na raspoloženie komandi logora da napuni slamnjače". Ili: "Otpuštanje b. h. bolničara i njihova izmena nemačkim ljudima izvedeno je po naredbi vojničke oblasti Pras. Nr. 29799 Exr d Ers W. Sadašnji bolničari su imperativno dodeljeni ljudi lake službe, čija je zavičajnost u najbližoj okolici. B. h. trupama je neprijatno, da se ne mogu sporazumeti sa bolničarima. U logorskoj bolnici za bolesne muslimane nalaze se muslimani kao bolničari". Ovaj zadnji primer neka karakteriše i postupak sa našim ljudima! Kod te bosanske regimente bilo je 75% pravoslavnih, pa se o njima nije htelo voditi nikakva posebna obzira, dok se za 15% muslimana, kao što dokumenat svedoči, brinula naročita briga.
Svi naši ljudi u vojsci gonjeni silnim naporima, kao najnesvesniji iskorišćavani i zloupotrebljavani svakom prilikom, rđavo hranjeni i odevani, vođeni u nezdrava i za njih klimatski nepodnošljiva mesta, a i sami donekle telesnim sastavom predisponirani za tu bolest, gotovo su redom propadali od sušice. Naročito naši ljudi, koji su pre toga imali da podnesu stotine najgorih nevolja i koji su bili uzeti u vojsku, ne što su sposobni, nego što se držalo da su tamo manje opasni. Tako su nastradali, da navedemo samo dva-tri poznatija primera, naši književnici Svetozar Ćorović i Ivo Andrić. Prvi je, pre nego su ga uzeli u vojsku, proveo godinu dana kao taoc u Mostaru i u taboru interniranih u Žegaru; dok je drugi posle godinu dana tamnice u Mariboru i Granu i kućnog zatvora u Travniku zapao da služi u Zenici. Glišu Kovačevića iz Nevesinja, koji je bio interniran u Žegaru, doveli su teško bolesne u Đur, u vojsku, gde je umro za nepuna dva meseca. A i kad ih, neizlečivo bolesne, treba osloboditi i poslati kući, to se čini sa svim mogućim ogradama i preprekama tako, da često smrt nije dalja od superarbitracije. 16 novembra 1917. došla su na dobojsku stanicu tri stara bosanska vojnika, koje su kao nesposobne za službu pustili kućama. U četiri sata izjutra stigao je s njima voz u Doboj, a nekoliko minuta iza toga bila su dvojica od njih mrtva, dok je treći morao biti predan u bolnicu u Usori. Jedan od umrlih zvao se Mehmed Salkić i bio je poslat u Doboj iz Nađi Haršanjija sa putnicom br 1025, a drugi Emil Halilović, poslat od odeljenja tranzena iz Šikloša, sa putnicom br. 1042. Sjutri dan predata je staničnoj komandi u Doboju lešina vojnika Salke Delića Husičića, koga su kao nesposobna i bolesna, bez ikakve pratnje, otpustili iz Nađi Haršanjija kući. Umro je već na putu između Dervente i Doboja. A koliko je tek onih, što nisu ni poslati kućama i onih, koji su umirali u svom krevetu, u koji bi jedva dospeli da se spuste!
General-major Hefer izdao je 19. septembra 1914. jedan zanimljiv službeni kominike, u kom je energično odbio sve tvrdnje, kao da "trupe u našoj vojsci ove ili one narodnosti nisu u ratu potpuno odgovorile dužnosti… Prema tim tendencioznim izvrtanjima, koja na mnogo mesta računaju sa postojećim nepoznavanjem prilika u monarhiji, mora se izjaviti sa svom odlučnošću, da i sada, kao u prvašnja vremena, jednodušno stoje, takmičeći se u hrabrosti, svi narodi naše časne monarhije u borbi, koja nam je nametnuta, kao što kaže naša vojnička zakletva: protiv svakog neprijatelja, ma ko to bio". Te su reči vrlo karakteristične za istinoljubivost zvaničnih austrijskih saopštenja, kao i za način, kako se ona iznose. Jer dok se tako trubilo pred stranim svetom o jednodušnosti austrijske vojske, pravdali su se, na drugoj strani, svi progoni i nasilja u zemlji tim, da su svoju dužnost zaboravili ne samo, obični stanovnici, nego i sami vojnici. I to ne samo u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Sremu, nego i po Galiciji i po Češkoj! Iz dopisa upućenih sudovima od vrhovnog komandanta nadvojvode Fridriha i domobranskog ministra Georgija vidi se autentično, kako je stvar bila mnogo drukčija nego se želelo pokazati i kako se naivni razlozi, kad čitav nacionalni pokret svode na akciju kod društva i koje ličnosti. Ali zašto se odmah nije priznavala prava istina i pred sobom i pred svetom? Zašto se samo u rezervatnim aktima navodilo, kako su češki vojnici demonstrirajući s mukom odvođeni na frontu; kako su, kao 1. decembra 1914. u Pragu, bacali puške ili nosili češke zastave sa natpisom: "Červenu prapore, toč se jen, toč, muslime do Ruska, nevime, proč", kako je 28. puk premešten u Segedin. (Dr. Z. V. Tobolka: Prameny současnych dejin českych I, 43-4, 48). Iz dopisa operativne vojske Nr. 2916 od 5. febr. 1915. zna se, da su odeli 32. domobranskog puka prebegli Rusima; u dopisu Nr. 9274 od 20. aprila javlja se, da se praški 28. puk sa 1850 ljudi predao u Karpatima i da je s toga, carskom odlukom, ta regimenta bila brisana iz vojničke liste. Nadvojvoda Josif Ferdinand javlja naredbom od 15. juna br. 4049, sve iz iste godine, da je veoma nepouzdana češka momčad u pukovima br. 21, 36 i u domobranskom br. 8 i 12 i da je s Rusima u izvesnom sporazumu (Prameny, II, 176-9). Zašto se sve to nije odmah reklo? Prosto zato, da se svet i dalje obmanjuje, da se ne da povoda drugima i glavno, da se ne pokažu i priznaju pravi povodi i uzroci, radi kojih je sve to nastalo. Jer to je ono, što bi za Austriju i njen režim bilo najporaznije; jer to je ono, što je i dovelo do rasula.
Našim se ljudima nije verovalo od prvog početka. Posle proglašenja mobilizacije, kad su u velikom logoru prema novom muzeju u Sarajevu počeli da se okupljaju ljudi iz okolnih sela, ja sam 27. jula svojim očima gledao, kako mrcvare Srbe seljake. Tukli su ih pod ma kakvim izgovorima. Pijane barabe iz varoši i drugi vojnički elementi, neretko i oficiri, nagonili su ove, koji bi dolazili, da psuju Srbe, Srbiju, kralja Petra i sve drugo iz reda, i ako bi se koji ustručavao, a često i bez toga, bio je udaran onim, šta je kome došlo pod ruku. Trojica su ubijena na mestu, dva pred logorom, a jedan prema duvanskoj fabrici. Ovome je kamen potpuno razbio temenjaču i ja sam, došavši nada nj, video strahovito izmešane mozak i krv. Imena im nikad ne mogoh doznati.
Kod četvrte bosanske regimente, koja je imala svoj kader najpre u Karlovcu i Zagrebu, a kasnije u Đuru, bili su isprva odeljeni svi Srbi od ostalih vojnika, oduzeto im oružje i onda kao radnici poslati u Beč, da kopaju šančeve. Kasnije, kad su se zbog velikih gubitaka imale popuniti osetne praznine u austrijskoj vojsci, dovedeni su natrag i određeni na frontu, ali uvek tako, da bi uz jednog pravoslavnog bila dva inoverca. Odeljivanje i to mešanje vršilo se javno na vežbalištu, pri čem, naravno, nisu izostajale pogrde na Srbe ni od oficira, ni od vojničkih drugova. Ljudi su uopšte vređani na sve moguće načine. Naređivalo se, na primer, izrično, da se najtežim vežbama preko čitavog dana, na pravoslavni Božić i na druge svece, zaposle pravoslavci i da to osete kao kaznu, jer pripadaju tom elementu. U "dobrovoljačkoj" školi kaznio je na pravoslavni Božić poručnik Zvonimir Prašnicki naročito i sve Srbe zato, što jednom katoliku nisu bile cipele, koje je neobučene ostavio pod krevetom, u stavu "mirno". Do 1. marta 1915. srpskim inteligentima nije bilo dozvoljeno, da pohađaju oficirske škole, a Srbe oficire su porazdelili po raznim mađarskim pukovnijama, dok su nama dovodili Bečlije i Nemce. Ovi su bili unapred preparirani protiv Srba i s naročitom su strogošću postupali protiv svih, a osobito protiv onih, koji bi iz internacije, zatvora ili inače došli sa oznakom g. v., to jest, "politički sumnjivi". Ti su imali ponovo da podnesu silu muka i poniženja svake vrste.
U sednici Carevinskog veća od 14. jula 1917. predali su zastupnici Tusar, Bašćinski, Stanjek i dr. Konči četiri istovetna pitanja povodom jedne rezervatne naredbe ratnog ministarstva. "Po toj se naredbi imade na frontu otpremiti ona momčad godišta 1870. do 1867. češke, rusinske, rumunjske, srpske i talijanske narodnosti, koja je u zaleđu na raspolaganju, a određena je za stražarsku službu", a ima se zameniti Nemcima i Mađarima. Htelo se, dakle, spasavati svoj elemenat sistematski, bez obzira, kako će se to shvatiti kod ostalih plemena države. To je ujedno i jedan dokaz ravnopravnosti, koja je vladala u svima vrstama austrijske uprave.
U ostalom, kakva se čovečnost i pravda mogla tražiti od jedne vojske, čija je Vrhovna Komanda mogla da izda ovakav proglas: "23.1. 1916. br. III. A. F. K. Zapovednik od A. O. K. Nr. 2918 od 13. I. 1916. Mnoge izjave zaprisegnutih austrougarskih časnika i momčadi koji su se oslobodili iz srpskog zarobljeništva daju jasnu sliku o nečovječnom i nehumanom postupku sa našim ratnim zarobljenicima u Srbiji. Vojnici i časnici bili su najsurovije psovani i bezrazložno udarani sa šakama i kundacima. Kod transporta zarobljenika u Albaniji bila je izdana zapovjed da se ubije svaki časnik i momak koji dalje ne bi mogao i na putu bi zaostao; vrijednosti kao i rublje i obuća bile su našim ljudima oduzete, pošiljke za njih sa odijelima, cipelama, gunjevima itd. bile su im većim dijelom od srpskih časnika i činovnika zatajivane i prodane. Briga za njihovu opskrbu bila je minimalna, zarobljenici nisu često po više dana dobivali ništa da jedu, nalazili su se u najjadnijem položaju a mnogi su umrli od gladi. Sa bolesnicima se postupalo sa nemarnom surovošću. 26.000 ljudi poginulo je od tifusa, od gladi. A. O. K. vidi se prema svemu ovome prinuždenom izdati naredbu da se sa srpskim zarobljenicima koji su upotrebljeni za službu u polja ima u okviru postojećih zakona postupati s drakonskom strogošću ne obazirući se pri tom ni najmanje na humanitet. Ljude se mora tjerati na posao najžešćim sredstvima eventualno tjelesnom kaznom. Ova zapovijed ima se primjeniti na sve srpske zarobljenike". (Glas Naroda, br. 15, 1919.).