Solunci Susreti I Svedocenja Starih Ratnika Pred Trijumfalno
sasa1.jpg

SOLUNCI
SUSRETI I SVEDOČENjA STARIH RATNIKA PRED TRIJUMFALNOM KAPIJOM

SRPSKI ratnici - Solunci Živojin Lazić, narednik mitraljeskog odeljenja Drinske divizije, Živojin Nedeljković, Momčilo Gavrić, najmlađi podnarednik u I svetskom ratu i Miloš Tošić, pred Trijumfalnom kapijom u Parizu, 11. novembra 1985. godine govore o srpsko-francuskom ratnom prijateljstvu jer su se našli u stroju predstavnika savezničkih armija gde su im ukazane najviše počasti. Susret starih ratnika sa predsednikom Francuske Republike Fransoa Miteranom, svedočanstva o I svetskom ratu, prelasku Albanije i proboju Solunskog fronta. Svečana misa u vojničkoj crkvi Doma invalida u Parizu. Prijateljstvo francuskog i srpskog naroda.

260029 STEREO

KAD RATNICI GOVORE
Teško da se bilo ko od brojnih televizijskih gledalaca. slušalaca radija ili čitalaca novina još uvek ne seća onog već činom istorije uzbudljivog događaja, a protokolom nepredviđenog i neuobičajenog gesta predsednika Francuske, Fransoa Miterana, kada 11. novembra 1985. na godišnjicu obeležavanja završetka prvog svetskog rata, vršeći smotru predstavnika savezničkih jedinica, postrojenih ispred Trijumfalne kapije, zastao pred našim Soluncima, poklonio se zastavama i rukovao jedino sa njihovnm nosiocima. Drhtavom rukom devedesetogodišnjaka, prinesenoj rubu šajkače na pozdrav, uzvratili su mu vojnički Živojin Lazić, narednik mitraljeskog odeljenja Drinske divizije, Bogosav Ćirković iz Gornje Garevnice kol Čačka, zadnja pošta Trbušani, Momčilo Gavrić, najmlađi kaplar prvog svetskog rata, iz Trbušnice kod Loznice, Živojin Nedeljković nz Resnika i Miloš Tošić. Na ovaj dan i boravak naših ratnika u Parizu i Verdenu u slavu pobede podsetio nas je, još jednom i dokumentarni zapis sa lica mesta, autora Vojislava Despotova i ton-majstora Aleksandra Stojkovića.

Ovu potresnu prpču o ratu i stradanju, o žrtvama i nasilju, o prijateljstvu i bratstvu po oružju, o moralnoj ljudskoj lepoti, o izuzetnoj pažnji i uvažavanju izaslanika jedne generacije koja je prešla u legendu, a iz nje u istoriju, priču od koje čovek ne uspeva da se odbrani, bez obzira na to koliko ju je puta i u koliko verzija slušao, evocirali su Despotov i Stojković bez pretenzija da događaje tumače i komentarišu, ali sa željom da ih zabeleže i sačuvaju od zaborava. U svom predanom trudu sačinili su autentičan zapis koji pokreće sećanja i uzbuđuje jednostavnošću.

Bez želje ali i bez potrebe da na slušalište izvrše jači emocionalnn pritisak, autori su nas, ukidajući rastojanje između istorije i ovovremenosti, na najneposredniji a time i najprisniji način suočili sa zbivanjima. I ma koliko u njima bilo pojedinačnih iskaza i sudbina, dominantna je, ipak, postala snaga i rešenost čitavog jednog naroda da ostane i opstane na svome i drugog, spremnog da mu u danima golgote pruži utočište i ruku prijateljstva. Taj visoko moralni čin komponovali su Despotov i Stojković kao jednu veliku sliku zajedništva naroda ujedinjenih pred licem smrti, znajući uz to da rešenja iznađu tako da istorija progovori ubedljivo i potresno.
Miroslav RADONjIĆ („DNEVNIK", Novi Sad. 21. januar 1987.)

SOLUNCI U PARIZU
Što vreme više odmiče, kako nam se čini, sve lepše i dostojanstvenije evociraju se sećanja na podvige srpske vojske u I svetskom ratu, pa se i radio pridružuje nastojanjima da se ta epopeja obeleži. U tom cilju, autori emisije „Kad sveci marširaju", dramaturg Vojislav Despotov i ton-majstor Aleksandar Stojković, našli su se sa mikrofonima u Parizu, 11. novsmbra 1985, kada se, po običaju, obeležavao dan primirja u I svetskom ratu, ali i proslavljala sedamdesetogodišnjica savezničke pobede u verdenskoj bici. Kao što je poznato, tom svečanom činu prisustvovalo je osamnasst preživelih srpskih ratnika, članova Udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije 1912-1918, od kojih su i četvorica njih stajali pred samom Trijumfalnom kapijom, jer je Predsednik Francuske Republike, Fransoa Mnteran, želeo sa njima i lično da se pozdravi. Bio je to ne samo izraz odavanja počasti predstavnicima starih solunskih ratnika, nego i želje da se ukaže na značaj tada začetog i u borbi iskovanog prijateljstva dva naroda. Zato su u emisiji zabeleženi iskazi radosne zahvalnosti četvorice naših ratnika koji su stajali pred Trnjumfalnom kapijom. Bili su to: Živojin Lazić, narednik mitraljeskog odeljenja Drinske divizije, Živojin Nedljković, Momčilo Gavrić, najmlađi podnarednik u I svetskom ratu i Miloš Tošić. Govorili su potresno, ali i zadovoljno, jer su se našli u Parizu, gle su im ukazane najviše počasti.

Ali, autori emisije nnsu se zadržali samo na zvučnom beleženju svečanog trenutka. Načinnli su i svojevrsnu rekonstrukciju istorije, pa su naporsto sa sekvencama snimljenim predTrijumfalnom kapijom i u crkvi Invalida u Parizu, zabeležili n sećanja drugih naših i francuskih učesnika I svetskog rata, koja su u emisiju ugrađena na nenametljiv način, pa se većina njihovih iskaza logično nadovezivala na ono što se ranije čulo. Pored toga, u emisiju su interpolirani pojmovi i odrednice iz Vojne enciklopedije, koje je odmereno čitao Branko Vujović. Ti citati jasno su informisali savremenog slušaoca i neposredno ga dovodili u istorijski kontekst.

Zvučni dokumenti, potresni i dramatični sami po sebi, komponovani su u emisiji veoma skladno. Muzički urednik Predrag Stamenković izabrao je odgovarajuće narodne i vojničke pesme i marševe, koji su emisiji dali verno obeležje epohe, ispunjene prkosom i herojstvom boraca i naroda. Majstor tona, Aleksandar Stojković, pokazao je istančano osećanje prostora i spretnost prilikom snimanja u različitim ambijentima i pri montaži ostalih dokumentarnih zvučnih zapisa i muzike.

R.V. JOVANOVIĆ („Politika", Beograd, 18. februar 1987.)

LP-ploča je iz kolekcije Saše Stojšina

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License