Knjiga Solunci Govore

ANTONIJE ĐURIĆ — SOLUNCI GOVORE

REČ AUTORA

Istorija im je dodelila časnu ulogu: da svojom besprimernom hrabrošću, ratničkom smrću, patnjom i samoobnavljanjem, žudnjom za slobodom i svojim oružjem odbrane čast otadžbine i da potomcima, sinovima i unucima, ostanu nepresušni izvor ljubavi i odanosti prema rodnoj grudi.

U tom otadžbinskom ratu poginula je svaka druga muška glava Srbije.

Njihove kosti nisu u blistavim mauzolejima i raskošnim grobnicama. Sahranjeni su tamo gde ih je zadesila smrt: na Ceru, Drini, Gučevu, Rudniku, Sokolcu, Dobrom Polju, Veterniku, Kajmakčalanu…

Oni su srušili dva carstva.

U muzejima su njihove fotografije, zastave, ratni trofeji: izlomljen čelični bajonet, komad iskrivljene puščane cevi, izbušen šlem, iscepana cokula, ostatak nagorelog šinjela, izrešetana torbica i čutura, nepročitano majčino pismo…
Posle sjajnih pobeda na Ceru i Kolubari, ratni vihor ih je bacio na vrletne staze albanskih gudura, kojima su se kretali goli i bosi, iznemogli od gladi, promrzli od studi. Grejala ih je samo ljubav prema otadžbini. A otadžbina, znao je svaki srpski vojnik, to nije komad zemlje uboge i gole, to su njegove žitorodne njive i zelene livade, to su vinogradi koje su očevi i dedovi njegovi zasadili a ruke njegove negovale; otadžbina — to su njegove luke i zabrani, obale njegovih reka, to su sveža jutra i blagi zalasci sunca u čije se časove čuje pesma težačka… Na ledenim stazama, šibani vetrovima, provlačeći se između zaseda i potera, grejala ih je nada da će se vratiti na svoje ognjište, da je to jedino pravo i jedina pravda. U reči otadžbina satkane su sve želje i sve misli, sva nadanja i strepnje, sve radosti i brige… Otadžbina — to su njegova žena — mučenica i deca njegova, deo njegove duše i tela, krv njegova, rane nezaceljene, to je majka — udovica, stara baka čuvarica ognjišta svake večeri suzama natopljenog, to su groblja njegovih pradedova, praznici njegovi, njegove kletve i molitve, to je njegov koporan i njegov opanak…

U samrtnom času, raznesen bombom i iskidan bajonetom, braneći rodnu grudu i otimajući je od neprijatelja, srpski vojnik je znao da su otadžbina — njegovi vajati, njegovi mlekari i šume njegove, to je munjom opaljen grm, to su njegove trube i komišanja, kikot devojački preko plota, gnezdo u krošnji drveta pred kućom, to su njegovi krajputaši, duša ispunjena lepotom, njegova nada i vera da pravda pobeđuje i da će svakoj sili doći kraj.

Otadžbina je i suza njegova prolivena na Vezirovom mostu, gledajući kako iznemogli vojnici u reku bacaju svoje topove, i ono tiho jecanje na ostrvu Vido, komadić hleba koji je otac čuvao u torbi za sina, poslednja liska duvana koju je sin čuvao za oca trećepozivca, to je onaj gromki poziv na juriš…

Malaksao, slomljen bolom za mrtvim ocem, bratom, komšijom i prijateljem, nije gubio veru i nadu. I samo posle nekoliko meseci, kad je neprijatelj objavio svetu da nema više srpskih vojnika, da se na zavejanim stazama vuku samo bedni ostaci, oglasiće se oružje njihovo i reči njihove. Svet će se ustalasati. Neprijatelj će ponovo zadrhtati…

Na Solunskom frontu, u rovovima i jurišima, srpski vojnici nisu više bili sami. S njima su bili francuski vojnici. U to vreme, srpski vojnici su nosili francuski šlem, gađali iz francuske puške, nišanili iz francuskog topa, jeli francuski hleb, pili francusko vino, pušili francuski duvan…

Neizmerna je njihova ljubav prema Francuskoj. Najdublje i najpotresnije je to osećanje ljubavi prema Francuskoj iskazao pesnik Vladislav Petković Dis. Deleći sudbinu svog naroda, u normandijskom gradu P'tit Dalu, gde su bile kolonije srpskih izbeglica, gledajući kako francuski dobrotvori organizuju koncert u korist srpske siročadi, pesnik je, okružen nekolicinom francuskih književnika, rekao: "Kad se budemo vratili na naša ognjišta i naše majke zateknemo još u životu, one će nas dočekati i pitati: — 'Kako ste se osećali u Francuskoj?'. Mi ćemo im odgovoriti: 'Bilo nam je dobro!' Ako su naše žene i naše sestre još u životu, one će nas zagrliti i pitati: 'Kako ste se osećali u Francuskoj?' Mi ćemo im odgovoriti: 'Bilo nam je dobro!' Ako su naša deca, koja su saznala za najveća iskušenja ovog sveta, još u životu, ona će nas zagrliti takođe; ali njihova usta neće umeti da nam postave to pitanje; ona će nas samo prosto zapitati: 'Gde je ta Francuska?' Umesto odgovora, Mi ćemo staviti ruku na srce i reći ćemo im: 'Evo, Francuska je ovde' i naša deca će nas razumeti".

Očevi i dedovi su tu ljubav prema Francuskoj preneli na svoje sinove i unuke.

Došli su, na svoju izričitu želju, i u prve borbene redove, dobrovoljci iz Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Like… Oni su nosili austrougarsku uniformu, a u duši neodoljivu čežnju za slobodom i ujedinjenjem sa svojom braćom. Pristizali su dobrovoljci iz Rusije, Amerike… Njihovu sudbinu deliće engleske bolničarke, francuski lekari, dobrotvori iz Švajcarske, Engleske, Rusije… Svi su se oni pretvorili u jedno srce, jednu dušu, jednu čežnju: što pre u porobljenu srpsku otadžbinu.

Kad je kucnuo sudbonosni čas, kad su komandiri isukali sablje i povikali: "Za mnom, junaci!" — poleteli su kao da imaju krila. Sa okrvavljenih planinskih vrhova videli su svoju otadžbinu.

Sedokosi ratnici, srpski i francuski, dobrovoljci i dobrotvori, sve malobrojniji, u svečanim prilikama govore o sebi i svojim drugovima. A ovo je retka svečanost: šest decenija od proboja Solunskog fronta, od onog praskozorja 15. septembra 1918. godine, kad se sve pretvorilo u vatru, bombu, krv… Više nije bilo sile koja bi ih zaustavila u pobedonosnom jurišu prema otadžbini i slobodi, spaljenim domovima i ucveljenim majkama.

A kad su umukli topovi, kad je vojna završena, seljak se vratio njivi, učitelj ćacima, vojnik kasarni, sveštenik crkvi, svi sa ponekom ranom na telu ili u duši, ali svesni saznanja da su izvršili svoju ljudsku i vojničku dužnost.

Ova knjiga predstavlja samo mali deo autentične istorije ondašnjih događaja, koju nisu pisali istoričari, već oni koji su je stvarali — učesnici događaja.

15. septembra 1978.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License