Kako Je Umro Slavni Major Gavrilovic
IMG_0012.jpg

ODUŽIVANjE VELIKOM JUNAKU BEOGRADA

Kako je umro slavni major Gavrilović

Šta se dogodilo heroju odbrane grada iz 1915, kad je iz nemačkog zarobljeništva stigao u Beograd 1945. - Tragična hronologija pukovnika profesora Milorada Prelevića

Dragutin Gavrilović, pukovnik kraljevske jugoslovenske vojske i junak rdbrane Beograda 1915, nije imao priliku da svoj put završi na bojnom polju, ali ni sa spokojem onih pravednika kojima se prirodno gasi životni plamen… To je, najkraće, odgo vor na nekoliko pisama naših čitalaca, a i na kontroverzna nagađanja u javnosti kakva je doista bila sudbina čoveka koji je još za života predstavljao obrazac doetojanstva i požrtvovanja.

Pukovnik prof. Milorad Prelević, istaknuti istoričar, na osnovu dokumenata i svedočenja Danice Dokmanović, profesora čačanske gimnazije, inače kćerke pukovnika Dragutina, sačinio je o tome hronologiju tragičnih zbivanja:

Nahuškana rulja

Maja 1945. na beogradsku železničku stanicu stiže prvi transport oficira, ratnih zarobljenika, iz Nemačke. Među njima je i stasita, markantna figura pukovnika Gavrilovića, ko ga nije slomilo četvorogodišnje ropstvo. U Oflagu 13 imao je smelosti da se izlaže mnogim rizicima, pa i da prikuplja hranu za Ruse u susednom logoru, koji su umirali u najvećim strahotama…

Teško oboleo, pukovnik Gavri-lović biva otpušten. On kreće ka Slaviji i ulici Beogradskoj 4, u kojoj mu je živela porodica. Često ga opet presreću razjareni ljudi koji viču, ponižavaju ga, pa i udaraju. Ne znaju ko je. Ali ih je, izgleda, provocirala uniforma…

- Ovo ga je satrlo - kaže g. M. Prelević. - Pukovnik Gavrilović je, od posledica ropstva, ali i od bezumnih postupaka siledžija koje bar u njegovom slučaju niko nije sprečavao, pao u postelju. Nikuda nije izlazio više, ni u dvorište.

Posle kratkog vremena, 19. jula 1945, umro je.

Njegov sin Dragoš, artiljerij ski poručnik, hrabro se boris 1941, kao komandir baterije kod Gornjeg Milanovca protiv Nemaca. Takođe je dopao zarobljeništva. Nije hteo da se vrati u zemlju kad je čuo za tragični kraj svoga oca. Otišao je u Ameriku…

Pukovnik je, međutim, imao još četvoro dece. Sva su univerzitetski obrazovana. I sva su pamtila suludu nepravdu.

Kad se porodica obratila komandi grada Beograda, radi voj-nih počasti koje zakonski pripadaju, odbijena je.

Zatim se obraćaju vlastima: neka pukovnik bude sahranjen kraj kosturnice izginulih vojnika odbrane Beograda 1915, sa svojim ratnim dugovima. Ni to ne može! Porodica ne dobija, redovnim putem, ni grobno mesto. I zato pukovnika sahranjuje u grob njegove ujne na Novom groblju…

Nepravde se događaju. I samo bi, od njih, lošije bilo da se na nepravedan način ispravljaju (Gete).

Pukovniku je organizovana skromna sahrana, koja se ipak pamti po rečima njegovog klasnog druta pukovnika Aleksandra Todorovića: „Danas je još jedan vitez bez straha i mane, manje! Još jedan hrast manje iz one gospodstvene šume srpskih rodoljuba koji su sagoreli na oltaru Otadžbine…"

Ne probijanje istine dugo se čekalo. Pukovnika Gavrilovića nema u Vojnoj enciklopediji 1960, ali to nije ni čudo, ako je kralju Petru Prvom bilo dato samo „sedam i po redi". „Prosvetina" Mala enciklopedija već ispravlja stvar: pominje ga, u dvanaest redova, ali bez fotografije…

Porodica je pukovnikove lične stvari predala muzeju njegovog rodnog grada Čačka, pa je, povodom njegove stogodišnjice rođenja, 1982. trebalo da se tu priredi izložba. Komitet SK je zabranio!

Tek osam godina kasnije ona je ipak priređena, u autorstvu kustosa Radivoja Bojovića i uz pomoć našeg sagovornika pukovnika Prelevića.

Zdravica u Tunisu

I do tada se, ali retko, pisalo i govorilo o pukovniku Gavriloviću. Potomak poznate porodice zanatlija, ratnika, sveštenika. Oženjen Radojkom Belopavlović. Učesnik u Balkanskim ratovima. A u jesen 1915, je major komandant jednog dela odbrambenih linija Beograda (Donji grad), sa rovovima do Dunava.

Napada jedna brigada 59. austrougarske divizije. Vrlo često, u borbama prsa u prsa, „rade" samo ručne bombe i noževi. Gavrilović ima vrlo malo vojske i samo dva oficira. Dolaze mu, u najkritičnijim trenucima, u pomoć žandarmi i Sremski dobrovoljački odred. Pred juriš 7. oktobra, u 14.30 časova, major Gavrilović im drži govor, koji će većini biti poslednji:

„Vojnici, junaci… Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine… Vi nemate više da brinete za živote vaše koji više ne postoje“

Ratna vreva guta ljude. Većina gine. Major Gavrilović je teško ranjen, ali kad prizdravi on se opet pridružuje svojim Šumadincima. Pred proboj Solunskog fronta 15. septembra 1918, on je komandant batallna u puku „Car Lazar" i prvi oficir koji vadi sablju: Juriš!

Posle rata on je duto komandant puka. Prvi je počasni građanin Kruševca. Nosilac dvanaest najviših ratnih odlikovanja i Francuskog krsta. Zašto takav čovek i junak nije postao general?

- Ima onih koji govore da je pukovnik Gavrilović bio crnorukac i tobože zato u nemilosti kralja Aleksandra. Istina je drukčija: on je polagao generalski ispit ali ništa čudno - nije položio. Njegovi ispisnici su išli napred, recimo Dušan Simović. Posle puča 1941. on je pokušao da nekako ispravi tu nepravdu, ali Gavrilović je ponosno odbio generalski čin: „Neću ga!". Tako je otišao u rat i zarobljen kod Sarajeva…

Mnogo godina kasnije, M. Prelević je, kao oficir JNA, bio član delegacije u poseti Tunisu. gde su, uz pomoć naših građevinara, uređena groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Na jednom prijemu, načelnik tuniskog generalštaba je digao čašu i nazdravio vojnicima iz zemlje koja je dala jednog Dragutina Gavrilovića! I počeo, na srpskom, da izgovara taj besmrtni tekst…

- Često sam razmišljao u čemu je veličina Gavrilovićevog po-stupka, kaže D. Prelević. - Komandant ima prava čak i da ob-mane svoje potčinjene, samo da bi ih osokolio i dao snage za okršaj. Nikome se u borbi ne priznaje bezizlaz, jer odatle do rasula je samo korak… Pukovnik Gavrilović je, međutim, bio oči u oči sa ljudima za koji je znao da ih vodi u smrt. Izgovorio im je najsuroviju moguću, čak beznadnu istinu, ali ona je na njih čudesno delovala. Nisu ustuknuli…

Zar takav čovek nije zaslužio mesto u Aleji velikana?

R. Kovačević

IMG_0010.jpg

Bronzani bareljef

Svake godine, 7. oktobra, u snomen na čuvenu bitku, Komanda odbrane Beograda Vojske Jugoslavije obeležava taj datum, uz polaganje venaca na grob pukovnika Gavrilovića i na kosturnicu izginulih u tim okršajima. Uvek, u tim prilikama, govori pukovnik prof. Prelević.

Žika Živulović Serafim je napisao knjigu o Odbrani Beograda i o majoru Gavriloviću.

Na osamdesetu godišnjicu te bitke, u Komandi, u Nemanjinoj ulici, postavljen je bronzani bareljef generala Mihaila Živkovića, komandanta tih jedinica 1915, i tadašnjeg majora Gavrilovića, rad vajara Ljubiše Mančića.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License