Iz Memoara Glumca Dusana Zivotica
Aleksandar Zlatković kao madam Mongoden: admiral Geprat ga je dva puta poljubio u ruku
Aleksandar Zlatković kao madam Mongoden: admiral Geprat ga je dva puta poljubio u ruku

IZ MEMOARA GLUMCA DUŠANA ŽIVOTIĆA

»Devojačka kletva" u Bizerti
„Gina pristade da osnujemo pozorište, komandant puka takođe pristade, za salu uzesmo baraku, i prva predstava bi održana oktobra ili novembra 1916. pred srpskim oficirima i vojnicima koji su se u Africi oporavljali od krvavog Prvog svetskog rata"

Ovih dana iz štampe je izašla knjiga „Moje uspomene" Dušana Životića, jednog od najznačajnijih (putujućih) glumaca Srbije (biblioteka Svedočanstva, Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Pozorišni muzej Vojvodine, za štampu priredio Siniša Janić) u kojoj je zahvaćeno bezmalo pola stoleća srpskog pozorišta. Životićeva sećanja otimaju od zaborava čitavu jednu epohu srpskog teatra i njene učesnike i svedoke.
Iz uspomena Dušana Životića odabiramo one koje pripovedaju o vojničkom pozorištu u Bizerti, u Africi, u vreme Prvog svetskog rata!
Iznemogli i bolesni vojnici u pustinji

U Bizerti u Severnoj Africi, velikom ratnom pristaništu u Sredozemnom moru, nalazio se veliki vojni logor namenjen srpskim rezervnim trupama. Ovaj vojni logor, zvani Lazuaz, u koji je prebačen veći deo srpske vojske posle povlačenja preko Albanije, imao je dvadeset baraka namenjenih rekonvalescentima, a nedaleko se nalazio logor podoficirske škole iz Skoplja.
Problemi ovog logora (Veroslava Petrović: Srpska vojnička pozorišta 19161918, izdanje Muzeja pozorišne umetnosti Srbije), jednog od najudaljenijeg od otadžbine, u prilično nepoznatom svetu, nadomak pustinje, bili su daleko ozbiljniji nego u drugim logorima. Iznemogli, bolesni, pod uticajem klime na koju su se teško privikavali, vojnici su dolazili često u teška depresivna stanja. U logoru je postojala samo kantina u kojoj je moglo da se kupi piće. Sve ove okolnosti pogodovale su kriminalu, kocki, pijanstvima, samoubistvima i ubistvima. Na Komandi je bilo da odluči kako da se iz te situacije izađe. Spasonosno rešenje bilo je organizovanje zabavnih večeri i, naravno, pozorišta."
„Pored baraka za vojnike, svedoči Životić, podignute su (tri kilometra od Bizerte, na brdašcu koje se zove Nador) zgrada za kujnu, ambulantu, kancelariju. U jednoj od njih je bila sala sa pozornicom, a u drugoj je pola barake pregrađeno za stanovanje glumaca. Ispod brda će se docnije podići amfiteatar.
…Kako mi se apsolutno nije išlo na front, a iz vesti iz Soluna i iz novina se videlo da će rat biti dug i krvav, prihvatio sam ideju Miroslava Krstića Štiha da stvorimo vojnički teatar, i odlučio da o tome razgovramo sa Čika Ginom (Dimitrije Ginić, 18731934, glumac i reditelj). Baš tih dana je došao đački bataljon iz Mondofena i Žozijera i tu je bilo puno mladića koji bi mogli da se koriste u pozorištu kao diletanti, slikari, muzičari, horisti.
…Gina zbilja pristade da osnujemo pozorište i odmah mene uze za sekretara, a Štihu za tehničkog šefa. Komandant puka Steva Nešić pristade, ali predoči da od toga neće biti ništa, jer niti ima garderobe, ni pozorišnih komada, ni sale, ni glumaca. To je bilo tačno, ali je tačno bilo i to da je Čika Gina bio vrlo sposoban za organizaciju pozorišta. Štiha je dobio nalog da ode u magacin starih odela, vojničkih i seoskih, i da odvoji stara šatorska krila od kojih će on da pravi kulise, rekvizite, zavesu itd. Đaci iz đačkog bataljona sa bogoslovima su spremali horske i solo pesme. Inženjer Vojislav (?) koji je sjajno svirao violinu, osnovao je mali orkestar od đaka i svirača Cigana. Kroz petnaest dana je trebalo dati prvu predstavu.
Čika Gina je sastavio program za prvo veče od recitacija, solo produkcija i komada „Devojačka kletva". Čika Gina je napisao ceo komad po sećanju, u jednom činu. Igrali smo: Čika Gina, ja, Štiha i amateri-vojnici.
Prva predstava je data u oktobru ili novembru 1916. i prošla je vrlo dobro.
Ali, na tome se nije stalo. U međuvremenu su se javili iz bolnica u Africi glumci Dušan Radenković, Aleksandar Zlatković i Kosta Jovanesković. Prema nalogu Čika Gine uzeo sam da dramatizujem Sremčevu pripovetku „Ivkova slava". Za to vreme Čika Gina je počeo po sećanju da piše „Boj na Kosovu". Stigli su i drugi glumci: Dušan Cvetković, Nikola Spasić, Ljubiša Stokić i drugi. Sada se već formirala dobra grupa glumaca.
Sa ogromnim interesovanjem očekivao je logor prvu predstavu, upravo prvi komad u kome pravi glumci igraju glavne uloge. Došao je i taj dan. Cela baraka nije mogla da primi više od 300 osoba. Kad se digla zavesa i počeb prvi čin scenom čestitanja svirača pesmom „Kako si krasna dušice moja", grunuo je veliki aplauz, a kad se pojavio Čika Gina kao Kalča, to je bio urnebes od smeha i aplauza."
Evo i jedne anegdote koju je Dušan Životić zabeležio u svojim sećanjima na vojničke logore.

Rukoljub admirala Geprata „gospođi" Zlatković

„Sa komedijom „Madam Mongoden" gostovali smo u Bizerti i u velikom pozorištu u Tunisu (za Francuze). Naslovnu ulogu je igrao Aleksandar Zlatković. Među elitnom publikom je bio i čuveni admiral Geprat, komandant svih pomorskih i kopnenih jedinica u Africi. Posle drugog čina on je došao na pozornicu da vidi scenu i glumce. Upoznao se prvo sa Čika Ginom i sa Zlatkovićem čiju je ruku malo duže zadržao i galantno poljubio dva puta, potpuno uveren da je to glumica! Otišao je obećavši da će doći posle predstave da čestita, preda cveće i priredi malu zakusku. Završio se komad i valjda smo deset puta dizali zavesu. Poslednji put Zlatković je skinuo žensku periku, Geprat se zbunio, i onda je Zlatkoviću, koji mu je slao poljupce sa scene, pripretio prstom. Nije došao na scenu. Valjda ga je bilo sramota."
Milutin Karišik piše uz memoarske zapise Dušana Životića da u njima „preovlađuje svest i uverenje o dostojanstvu posla koji je izabrao i kojim se bavi… Putem kojim je krenuo on je išao samosvesno, ne dvoumeći se i ne pomišljajući ni jednog momenta na odstupanje ili kompromise,

(Priredila: O. Bosnić)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License