Dr Predrag Pejcic Beograd 1915 Dani Slave I Agonije 4

Subota nedelja 2 3. septembar 1995. Borba

DR PREDRAG PEJČIĆ, BEOGRAD 1915., DANI SLAVE I AGONIJE (4)

FELjTON

Juriš prvog ešelona

Borci 2. bataljona pod nomandom majora Dragutina Gzvrilovića pre juriša zakitili su šajkače preostalim poljskim cvećem

„Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja…
Naš put je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda…

Vi nemate više da brinete za vaše živote koji više ne postoje…

Zato, napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd"!

„Plamen je lizao do neba, kao jedna ogromna buktinja držana snažnom rukom boga rata kojom je on hteo još bolje da osvetli svoje krvavo delo, uz huku već zamorenih topova. U klanici zatvorena, urlikala je živo spaljivana stoka, čiji su krici dopunjavali ovaj pakao, dok su se fabrički dimnjaci stropoštavali uz strahovitu detonaciju, raspaljivajući još više crveni plamen!".
Ovako je doživeo napad neprijateljske artiljerije na Beograd, potporučnik Đorđe Roš, koji je bio na položajima na Dunavskom keju. A kapetan Živko Kezić zapisao je i sledeće:
„Artiljerija je bila plasirana na liniji Batajnica Zemunski obori Zemun Borča Ovča. Broj topova bio je veliki: oko 400… Beograd je blještao u strašnom požaru. Gorele su kuće, dućani, magacini, slagališta, fabrike. Žene, starci i starice, ljudi koji su privijene uz njedra nosili decu, bežali na sve strane, ne znajući ni sami gde im je u tom sgrašnom paklu spas. Plač dece, tresak granata, prasak bombi, jauk ranjenika i rušenje zgrada koje dogorevaju paralo je uši i razdiralo srce…"

Na Beograd, počev od 14 časova (po nekim izvorima od 13, ili predveče) do sumraka, na uže područje grada palo je 30.000 artiljerijskih granata različitog kalibra. Među topovima koji su granatirali Beograd nalazile su se teške haubice, kalibra 420 mm, ogromnog razornog dejstva.
„Zatresao se ceo Beograd i okolni položaji. Razorno dejstvo bilo je užasno. Zidine tvrđave prskale su, delovi tvrđave leteli po vazduhu. Pojavili su se ogromni požari, a u sami mrak zasvetli cela varoš. Crni dimovi vezaše se sa nebom, koje zatamni…" pisao je očevidac Živadin Stevanović.

Desant neprijatelja

Od mnogobrojnih eksplozija razoreni su debeli zidovi Kalemegdana. Na Velikom Vraćaru, bila je direktno pogođena protivaeroplanska artiljerija. Bombe su padale i na Banjicu, pa je doneta odluka da se eskadrila prebaci kod Ralje. Ovo je omogućilo neprijateljskim avionima da lete iznad položaja i sa male visine osmatraju i vrše korekturu artiljerijske vatre. Velika artiljerijska priprema prethodila je forsiranju reke Save i Dunava i prelaza nemačkih i austrougarskih jedinica na obalu branilaca Beograda.

Pred veče i u noć zavladala je grobna tišina na celom frontu, kao predznak strahoviteoluje, koja uistinu u zoru i otpoče!

A, Beograd, je već bio strašno ranjen.

Pred svitanje 7. oktobra neprijatelj je pojačao svoju artiljerijsku vatru. Front je tučen na celom rasponu od Vinče do Ostružnice, sasređujući vatru na Beogradski odsek. Najžešća vatra, koja je otpočela u 2,30 časa, u svitanje se prenela na rovove na Savi i Dunavu i trajala je tačno tri sata. Na platou malog i velikog Kalemegdana, na kome su se nalazili naši topovi, pucalo se povremeno, s obzirom na oskudnost granata. Najefikasnije su bile srpske baterije na položajima kod Karaburme. Njihove položaje protivnik nije uspeo da otkrije, pa su stalno bile aktivne.

Sa artiljerijskom vatrom otpočelo je neprijateljsko forsiranje Save i Dunava.

Neprijateljska pešadija, uz strahovitu artiljerijsku i mitraljesku vatru, obruši se na Jaliju i Jevrejsku malu, rušeći sve pred sobom. Naši slabi rovovi popustiše. Po vazduhu su letele železničke šine i šliperi kao od slamke a male trošne jevrejske kućice, prskaju, rasturaju se kao da su od stakla. Pakao i užas!" zapisao je kapetak Kezić.

Neprijatelj je prebacivao istovremeno i preko Ade Ciganlije. Najdrgmatičnije borbe, prsa u prsa, vođene pored Dunava i nizvodno od Kalemegdana i na Dunavskom keju.

Puk majora Gavrilovića

„Bilo je 5 i po časova kada se u bledilu zore kroz jutarnju maglu ukazaše 34 neprijateljske čete kako se u četnim kolonama razvijaju na prostoru između pruge i obale idući od keja u pravcu strugare. Između njih i nas u rastojanju od 400500 metara nalazili su se veštački bazeni za ribolov ili spravljanje leda, koji su među sobom odvojeni tankim pojasom zemlje. Pred nama se nalazio duboki jaz, koji je spajao strugaru sa Dunavom.

Potporučnik Brkić je temperamentno predložio juriš što sam morao sprečiti, videći nepovoljnost terena. Naredio sam da se poleže i u najvećoj tišini neprijatelj sačeka. Oni su već zaobišli bazene i razvili četu u dupli streljački stroj…"

Odluka potporučnika Roša spasla je mnoge srpske vojnike, a neprijatelju nanela gubitke:

„180-200 puščanih cevi čekao je u strahovitom uzbuđenju. Moja puška prva opali kao signal za oštre plotune. Šum kretanja i uobičajeni zveket oružja i opreme neprijatelja, kad su doprli na odstrojanje od 4550 metara prvi pluton praćen strahovitom vriskom, pozdravio je neprijatelja. Dok dan još nije potpuno svanuo, ležalo je više od 300 neprijateljskih vojnika, valjajući se u sopstvenoj krvi, na prvom pragu Beograda. Ostatak je u paničnom bekstvu, upadao u bazene s hladnom vodom, gde su mnogi našli tragičnu smrt!"

I kod kule Nebojše uništena je jedna gotovo cela četa 59. austrougarske divizije. Međutim, delovi prvog ešelona ove divizije uspeli su, uz znatne gubitke, da zauzmu deo železničkog nasipa.

Zbog dramatične situacije komanda odbrane Beograda naređuje da se po jedan bataljon sa Ostružničkog, odnosno Velikoselskog odseka upute pomoć najbližim jedinicama u borbi, od 9 časova 7. oktobra Vrhovna komanda je uputila i svoju rezervu, Timočku diviziju II poziva u pomoć.

Posle više uzastopnih juriša kombinovani odred zaustavio je neprijateljske napade, primoravajući ih da privremeno obustave dalje forsiranje reda. Zatim dolazi do preokreta situacije.

Neprijateljski monitori su uspeli vatrom da prikuju srpske streljačke strojeve. Delovi protivničkih jedinica, koji su se prebacili na Jaliju i"u vrbak kod strugare Prometne banke upotrebili su bacače plamena. To je bilo novo oružje koje su srpski vojnici tek tada prvi put videli i osetili njegovo razorno dejstvo.

Situacija je bila posebno kritična za 2 bataljon koji se nalazio na keju. U 14.30 časova vojnike je okupio komandant bataljona, major Dragutin Gavrilovć i naredio: „Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao!

Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja… Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda… Vi nemate više da brinete za vaše živote koji više ne postoje… Zato, napred u slavu! Za Krala i Otadžbinu!… Živeo Kralj!… Živeo Beograd!"

Vazduh se prolomio od promuklih uzvika junaka. Pre nego što su krenuli u smrt, vojnici su šajkače zakitili preostalim i već osušenim poljskim cvećem.

(Nastavlja se)

Obrazac patriotske poezije

Potporučnik Đorđe Roš, učesnik borbe na Dunavskom keju od 6 8. oktobra 1915. u svojim sećanjima koje je objazio 1931. pod nazivom „Na Dunavskom keju" zabeležio je detalje iz čuvenog govora majora Dragutina Gavrilovića, komandanta 2. bataljona 10. kadrovskog puka, a koji je kasnije mnogo puta citiran.

„Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda… Vi nemate da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje… Zato, napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu… Živeo Kralj!… Živeo Beograd"!

Hrabri potporučnik Roš nije, najverovatnije, zabeležio sve detalje govora, pa se ovi mogu shvatiti i kao sećanje, duboko uliveno u dušu ratnika. U izvoru iz 1929. u potpisu članka „Petnaestogodišnjica pada Beograda" u „Vojačkom glasniku" s potpisom autora sa inicijalom P. objavljen je sledeći pasus govora majora Gavrilovića vojnicima, a koji glasi:

„Junaci, deco, braćo! Braneći prestonicu bravimo čast Otadžbine. Trenuci su kritični. O sebi, o svome životu ovde nemate šta da mislite. Mi ne postojimo kao živi; nas je komanda izbrisala iz svog spiska. Mi nemamo svoje živote da branimo, nego čast Beograda, obraz Otadžbine… Sad u borbu za Kralja, za obraz i čast Otadžbine!”

U izdanju monografije PRVI SVETSKI RAT SRBIJA I CRNA GORA, Obod, Cetinje, 1975. izbačene su iz prihvaćene, Rošove verzije govora majora Gavrilovića reči „kralj" i „otadžbina", tako da je citat pogrešno korišćen.

Rošov pasus govora majora Gavrilovića kako je zabeležio književnik Mladen Oljlča, ostaje i može se nazvati „obrascem patriotske poezije".

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License