Danteov Pakao I U Doboju

Jovo S. Drakulić-Boban, publicista
Povodom tužne 80-godišnjice

Danteov pakao i u Doboju

Kada je već sumorni car Austrougarske monarhije Franjo Josif u leto 1914. godine, opterećen i crnim slutnjama, poverio svom šefu generalštaba Konradu fon Hecendorfu i mogućnost propasti "dvojne monarhije", moćnog i velikog katoličkog carstva, svakako nije ni pomislio u tom času da će baš ubrzo jedan slabašni, a odvažni, junački osokoljen mladić iz Bosne, Srbin, Gavrilo Prinip, jednim hicem da uveri cara da je propast moćnog carstva bio istorijski neminovan. Ne samo te careve slutnje već i stvarne istorijske činjenice su već podugo ukazivale na uzdrmano postojanje tog "rimsko-katoličkog carstva" u srcu Evrope. A uzdrmali su ga, eto, Srbi. Samo hicem. To stanje u dvojnoj monarhiji početkom 20. veka bilo je toliko i stvarno i očigledno, da je poznati austrijski pisac Peter Ebner o tom stanju zabeležio: "Ja mislim da je 1914. i atentat u Sarajevu izazvao slom nečega što je već uveliko bilo pripremljeno za propast".

Jovo S. Drakulić-Boban *

I, eto, i propalo je. Moćno carstvo i kulturna svetska sila "čiju moć sunce opisuje svojom putanjom nebeskim svodom". Sic transit gloria mundi.

Odmah posle atentata, kao prolom oblaka i poput stihije, nastale su strahote. Progoni, odmazde nad Srbima u Bosni i Hrvatskoj, uz demonske demonstracije, demoliranje njihovih kuća, njihovih radnji, pljačka, silovanje, talaštvo, ubijanje … Taj genocidni nasrtaj na Srbe i ceo srpski narod je trajao do jeseni 1915, kada su zdušno udružene Austrija, Nemačka i Bugarska sa ogromnom vojnom silom prodrle u Srbiju, iznenađenu i nedovoljno pripremljenu za ratovanje, usled čega se morala pred jačom silom povući. Sa vojskom su se povlačile i srpske izbeglice iz BiH, koje su posle Sarajevskog atentata zbog odmazde crnožute aždaje morale skloniti u Srbiju i Crnu Goru. Okupator je sve izbeglice pozatvarao i transportovao u koncentracioni logor interniraca.Osim razloga odmazde tih izrazitih srbofoba zbog vidovdanskog hica u Sarajevu, okupator je iz mnogo jačeg razloga, političko-strateškog, odlučio da očisti od Srba područje oko Drine i tako sebi osigura zaleđe od mogućeg napada Srbije i Crne Gore. U tom nastojanju rimokatolička monarhija imala je i stalnu podršku Katoličke crkve. Zbog tog velikog straha i opasnosti od odmazde srpske, a i zbog opreznosti, poučeni savetom katoličkih doušnika da je "opreznost majka mudrosti", okupator je našao spas u izolovanju i uklanjanju Srba iz opasne pogranične zone uz Drinu, između Srbije i BiH, njihovim deportovanjem u koncentracioni logor i konačnim likvidiranjem. Na njihova vekovna ognjišta bi naselili katolički živalj, oduvek privržen habsburgovcima i katoličkoj monarhiji. Tu činjenicu o mostu Vatikan-Beč preko Zagreba život je dokazao, a istorija potvrđivala svojim trajanjem uporno sve do današnjih dana. Okupator bi na taj način ostvario i osnovnu nameru : stvoriti sigurnu tampon zonu, siguran bedem, gornje Podrinje sa istočnom Hercegovinom, koji bi razdvojio Srbe sa jedne od Srba na drugoj strani Drine, Srbe u Srbiji od Srba u BiH. Taj pakleni plan, iako u samo predvečerje svog sloma, uklapa se i u provođenje strateško-političkog plana Beča: asimilacija naroda u ovom delu Balkana koji je još uvek smatran interesnom zonom Austrougarske monarhije, tog velikog srednjoevropskog moćnika.

Masovni progoni Srba u hercegovačkopodrinjskom području (Avtovac, Bileća, Gacko, Trebinje, Foča, Čajniče, Rogatica, Goražde, do Sarajeva) i zatvaranja, uništavanje njihove imovine počinju neposredno nakom Sarajevskog atentata, a organizovano zatočenje ostvaruje okupator u poznu jesen 1915. godine. Sabirno mesto su Pljevlja, odakle su zatočenici morali u sred zime oko 20 kilometara da prepešače do prve železničke stanice Ustiprača. Tu su strpani u smrdljive i zagušljive konjske teretne vagone, i posle duge i iscrpljujuće vožnje gladne i promrzle smestili u zagađene, drvene konjske barake - "pferdšpital" u kojima su lečeni konji oboleli od sakagije i drugih bolesti. Te barake, konjske staje - štale, nalazile su se u Doboju, na desnoj obali reke Bosne, više ušća reke Spreče u Bosnu. Po nalogu, "befelu", Vrhovne komande iz Sarajeva, oboleli pocrkani konji su pobacani u ove reke ili pokopani u obližnje jame u ledine u podnožju sela Lipac i Pridjel. Ostalo je samo đubre i mnoštvo insekata. Uz "befl" je dato i uputstvo: …"sa internircima postupati bez intervencije suca, na osnovu nužne ratne odbrane, prema vojničkoj komandantskoj moći". Da bi pred svjetskom javnošću prikrila prave namere s interniranim Srbima, Austrija je diplomatskim putem u Hag uputila i ovaj stav: … "valja imati u vidu da su stanovnici, povlačeći se za neprijateljem, u odstupanju bežali preko crnogorskih i albanskih planina, pa su ih austrijske trupe, onako izgladnele i iscrpljene, vratile njihovim kućama". Ovom tendencioznom i lažnom izveštaju treba dodati i deo izveštaja koji je sarajevska Vrhovna komanda Austrije dostavila Beču : … "kako je naređenje vojne komande nalagalo najstrožiji i najdrakonskiji postupak sa ovim internircima, učinjeno je sve što se moglo da se što pre i što više interniraca uništi". Vrlo jasno i napismeno kakav je bio plan, smišljen i neljudski, o uništenju srpskog naroda. Nije nimalo čudno da je u takvom inkvizatorskom i konfindentskom sistemu i svaki građanin te lukave dvojne monarhije smatrao svojim pravom da može ubiti svakog Srbina, jer je on "fogl-fraj", tj. slobodan kao ptica. Taj princip i takav metod je primenjivan i u novom konc logoru.

Prvi transport srpskih interniraca je stigao u Doboj 28.12.1915, a zvanično je zatvorena konjska bolnica - "pferd-špital" i 7.12.1915. počele pripreme za prijem novih "stanara". Kako nije ništa predviđeno za boravak živih ljudi, a već u prvom transportu ih je bilo 800, verovatno zbog toga domaćin nije ni stavljao na ulazu logora natpis kojim je mudri Dante poručio : "Vi, koji ulazite ostavite se svake nade". Jer ovo nije raj; ovo je beznađe, pakao.Uslovi u logoru su bili nenormalni, zapravo, animalni, nikakvi za ljude. U tih desetak baraka nije bilo poda. Iza konja su ostale gomile konjskog izmeta, đubreta. Nije bilo ni slame. Među internircima je bilo mnogo žena sa decom. Svi su, zbijeni usred zime na goloj zemlji provodile jezive dane i noći. I dušek i jastuk su im bili konjska balega, oko njih su gmizali insekti, a dezinfekcija nije vršena. Sve je bilo zaraženo sakagijom. O higijeni nije bilo ni govora-ta imenica je bila nepoznanica u tom logoru neljudskog, nekulturnog postupanja. Kako su transporti stalno pristizali, nakupilo se ponekad i po 1000 interniraca u jednoj baraci. U ovakvim uslvima su se pojavile i bolesti, masovno i vidu epidemije tifusa, kolere, tuberkuloze, boginja, dizenterije. Smrt je počela da kosi nemilosrdno. U početku je dnevno umiralo 10, pa i 50 lica, dok nije dostignut broj i do stotinjak dnevno. Tome je doprinijela i glad, iscrpljenost, maltretiranja i mučenja. Stražari su se u tim mukama iživljavali, a taj cinizam i bestijalnost naročito su teško podnosile žene, koje su pred njima i pred svima morale da vrše nuždu, kao i muškarci. Žene su vršile i druge delikatnije fiziološke potrebe. Jezivo, dramatično, tragično. Poniženje je bezmerno. Ono javno, pred svima. Coram publico. Hrana je bila bedna: kašasta čorba od trava i repe i zobni hleb za tri dana. Toliko bedna da je čak i lekar logora dr Geber u zimu 1916/1917. rekao da u toj čorbi ne bi "dao ni svoje čizme prati". Hrana kao za stoku, kao pomije za svinje. Po hranu su morali svakodnevno i za svaki obrok da idu čak u Doboj, oko 2 kilometra od logora. Zbog svega toga je došlo i do masovnog umiranja. Užasan je bio 5. april 1916. Tog dana su umrla 92 internirca. A mortalitet kod dece je bio i tragičniji i užasniji. U aprilu 1916. godine su umrla čak 643 deteta. Jednoj majci je umrlo sedmoro dece. Kada je umrlo i sedmo, ta je žena počupala svu kosu i poludela. Bio je to jeziv, užasan i potresan prizor: majka je skakala po živim ljudima, oblivena penom i krvlju, izvaljivala vrata i nasrtala na stražare, koji su je kundacima obarali i ubacivali u štalu. A na kraju, kada je ponovo svom snagom udarila u vrata, pala je i ubrzo prestala da diše. Ništa manje bolan je i slučaj žene koja je pokušala da skoči u mutnu mrzlu reku Bosnu. Srećom, spasio ju je pop Slavko Trninić, koji je sprovodio dva čamca mrtvih, strpanih na gomilu, bez reda, u espapske sanduke, ka dobojskom groblju. Žena je, čemerna i jadna, samo kukala i jadila: "… što me ne pustite da što pre završim, za koga da živim, roditelji mi ovde pomreše, muž pogibe, a, evo, sahranih ovde i petoro drage mi dece?"

Užasnuta zlom sudbinom nevine dece u ovom logoru književnica Julka Popović-Srdić posveti toj dečici divnu pesmu u prozi, od koje ovde donosimo samo uzbudljiv završetak, koji izaziva suzu iz najtvrđeg srca:

"Škripe legerska kola … dječica su poredana uzduž i poprijeko, pa se starac boji da koje ne izgubi. Na groblju čeka razgrnuto njedro majke zemlje. Velika, zajednička raka među hiljade svežih grobova. Sveštenik opoja i poleva vinom vlažnu žutu ilovaču. Čiča lagano skida jedno po jedno detešce, reda ih po mokroj raci, tetošeći ih i milujući kao majka … začuđeno i bolno gleda u oči gladne, napaćene dečice. I kao da pitaju. Starac okleva da ih prekrije zemljom, kao da čeka da mećava od svojih divnih zvezdica otka predivni pokrov nevinim žrtvama …"

A osjećajni, stari pesnik Isaije Mitrović (otac nedavno preminulog mitropolita bosanskohercegovačkog Vladislava), inspirisan sivilom smrti, koja poput stihije pokosi uvelo cvetno polje dečije i majčino žrtvovanje, ispeva ove divne i bolne stihove:

"… A dojku stišće gladno čedo jače,
naporom zadnjih sila mati dade
zadnju kap mleka čedu koje plače-
i sena smrti po njoj tiho pade".

("Tabor u Doboju")

Po svemu što je tamo vršeno i doživljeno, po toj velikoj tragediji, u kojoj je oko 12 hiljada mučenika, Srba, ostavilo svoje kosti u rekama Bosni i Spreči, ledinama i brežuljcima, najmanje u pravoslavnom groblju, pregladneli, trovani, mučeni, vešani, ubijani, silovani, a nadasve ponižavani, Doboj posta akropola nevinih žrtava, "logor smrti" i "crna grobnica" kojoj je samo ravna "plava grobnica" sa ostrva Vido, koju tako snažno opeva Milutin Bojić, slavni srpski pesnik. O velikom narodnom stradanju Srba u Doboju polovinom druge decenije ovog veka i tragičnosti koju su skrivali večiti dušmani Srba i pravoslavlja, izrazio je svoju ocenu i Borivoje Jevtić, publicista, književni kritičar i teatrolog: "U toku rata znamo za tri velike narodne patnje: onu u Albaniji, koja već dobija oblike jedne umetničke epopeje, onu u Aradu, zajedničku Srbima iz Bosne i Srbije (posle pokolja u Mačvi) koja gotovo nije načeta ni običnim beleškama jednog dnevnika, u onu, najzad, u Doboju, koja je najćutljivija, iako svirepskija od aradske. U dobojskom slučaju u celini je ostvaren program austrougarske vlade, koji je ona u početku rata stavila sebi u zadatak : jednom zauvek skršiti otpor srpskog plemena, ubiti jednom za sva vremena svako njegovo nacionalno osećanje". Tu lukavu i neljudsku nameru moćnog cara i moćnog katoličkog carstva je cinički potvrdio i komandant "logora smrti" major austrijski dr Josipu Škariću koji je obilazio logor sarkastičnom izjavom: "U istoriji se dešava da neke nacije nestanu, a druge se dižu". SIC! Isuviše jasno, hipokrizijski rečeno, a usput da ne zaobiđemo i dva plemenita lekara koji su nastojali da pomognu koliko mogu i koliko smeju. To su dr Fil…

Isuviše jasno, hipokrizijski rečeno, a usput da ne zaobiđemo i dva plemenita lekara koji su nastojali da pomognu koliko mogu i koliko smeju. To su dr Filip Lazarević, veliki humanista i senator u predratnoj Jugoslviji iz Kotora i dr Josip Škarić iz Postira na Braču, pisac vanredne knjige "Uspomene jednog liječnika" u kojoj je veći deo posvetio Doboju i "logoru smrti". A ne mogu zaobići ni kazivanje jednog autentičnog mučenika, logoraša, Vlade Šegrta, visokog funkcionera i člana Saveta federacije u minulom režimu, koji u svojim sećanjima kaže : … Kao dečak proveo sam u dobojskom logoru nekoliko meseci 1915. godine. To je bio moj prvi susret sa strahotama okupatorskog režima. Nečovečno postupanje sa zatvorenicima trajalo je od osnivanja pa sve do likvidacije logora. U logoru je nad svima visila smrt i svaki nastupajući dan donosio je nove žrtve. Nesrećni i nedužni ljudi, žene i deca nisu ni sahranjivani, kako to priliči čoveku, već su bacani u reke, u ogromne rupčage i slagani kao cepanice jedni na druge, a potom zasipani zemljom. U tim bezimenim jamama nestale su hiljade rodoljuba iz Višegrada, Čajniča, Foče, Sarajeva, Gacka, Bileće, Trebinja i drugih mesta. Iako je to bilo pre više od jednog stoleća, ipak u mom sećanju žive uspomene na patriotsko držanje zatvorenika, na junački otpor i stoičko podnošenje svih patnji. Isto tako, žive uspomene i na patriotsko i saosećajno držanje naroda Doboja i okolnih sela prema zatvorenicima u logoru. To se najljudskije ispoljavalo u unošenju hrane, odeće, duvana i cigareta za logoraše, u stalnom interesovanju za njihovu sudbinu, pri čemu su se mnogi izlagali represijama od okupatora".

Protesti, jauci, škrgut zuba, izmučenih zatočenika, s intonacijom Zolinog "Optužujem!" doprli su i do Beča. Naš predstavnik je u bečkom parlamentu našu interpelaciju dopunio i ovim rečima: "… U Doboju je bilo grozno. Njegova je okolina najveća nekropola nevinih žrtava ovog užasnog vremena. Tu stiže 28.12.1915. godine transport srpskih i crnogorskih zatvorenika, sa kojima je došlo mnogo Bosanaca i Hercegovaca, što morahu ostaviti svoj zavičaj na granici…" No, i pored te interpelacije, u bečkom parlamentu prezentovane najvišem austrijskom predstavništvu početkom 1917. godine, stanje se u dobojskom konc logoru nije bitno promenilo. Bolesne i nadalje nisu lečili, umiralo se od tuberkuloze i drugih bolesti sve više. Ništa se nije preduzimalo da se i higijenski i prehrambeni uslovi poboljšaju. Umiralo se sve više i više. Mortalitet je prešao i cifru od deset hiljada. Genocidna mrlja je bila sve ružnija i crnja. Ti mučitelji nisu dali mučenicima ni jednu ljudsku beneficiju, pa ni da budu kao ljudi sahranjivani. Leševi su i dalje bacani, kao i konji pre njih, u jame i reke, bacani u ledine i jame. Vrlo retko su sahranjivani, i to u slučaju kada naiđe neka kontrola, po kanonima Pravoslavne crkve. No, i tada su gomile mrtvaca sahranjivane u jednu raku, ponekada i na desetine, pobacani kao klade. Humke su se gomilale i nizale. Pisac ovih redova i svedok te strašne epopeje kao desetogodišnji dečak je uz popa Slavka Trninića sa kadionicom u ruci pratio te sprovode i sahrane na dobojskom groblju. Sahrane retke, ali hrišćanske, ljudske, humane.

Posle naše interpelacije u bečkom parlamentu, a i sve jačeg intenziteta raznih bolesti pogotovo epidemije tifusa, tuberkuloze i dizenterije, koja se kao stihija širila nezadrživo u strahovite razmere i žrtve, jer je dnevno odnosila i do 100 života, komanda logora je odlučila da konc logor u Doboju likvidira. U međuvremenu su formirani novi konc logori u Mađarskoj (Arad, Šopronj, Kečkemet, Komoran) i zatim je usledilo i otpremanje zatočenika logora smrti u transportima. Tako su konačno kapije tog zloglasnog logora smrti zatvorene 5.7.1917. godine. Genocidni pakao na zemlji je ugašen. Za godinu i po, od 28.12.1915. do 5.7.1917. kroz logor u Doboju prošlo je 45791 lice, i to iz BiH 16673 muškarca i 16996 žena sa decom, 9182 građanina i vojnika iz Srbije i 2950 iz Crne Gore. Ovaj statistički podatak ističem uz napomenu da se mnogo Srba iz BiH, naročito iz Sarajeva i Podrinja, sklonilo u Srbiju i Crnu Goru, kao izbeglice u strahu od austrijske odmazde posle Sarajevskog atentata.

I na kraju jedan kuriozitet: U dobojskom "logoru smrti" se u zimu 1915. godine, kao četrnaestogodišnji dečak, koji je još u jesen 1914. napustio svoju rodnu kuću u Požarevcu i kao mladi dobrovoljac se priključio srpskom dobrovoljačkom odredu, obreo i velikan srpskog pozorišta, slavni Milivoje Živanović. U konjskoj baraci sa ostalim mučenicima, pod već navedenim okolnostima, stoički je podnosio svoj mukotrpni život i žrtvovanje. Junački hamletovski, snažno kao što je i docnije u životu izneo brojne značajne, herojske uloge. Ležao je uz Andru Delinija, upravnika pozorišta i svakog jutra budio svog dragog "suseda". Jedno jutro ga je po običaju budio, ali ga nije probudio. Večno je zaspao i otišao zauvek iz ništavila. Tako se i umiralo u tom paklu živih ljudi.

Dva brata, Miloš i Đorđe, iz sela Osovo kod Rogatice, od gladi i bolesti gotovo sasvim zanemeli i iznemogli, budili su svako jutro jedan drugoga. A jednog kobnog jutra Miloš je dozivao: "Brate, javi se!" Brat se nije odazivao. "Sretnik je svršio sa patnjama", prošaputao je i krstio se Miloš, a zatim i on umro. **

Povodom ove tužne osamdesetogodišnjice i bolnog podsećanja na mučeničke muke dobojskog "logora smerti", ovi redovi su moja sveća-zadušnica. Slava im! *

Kompletan tekst:
http://www.balvanderi.rs.ba/_sgg/ma_1.htm

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License