Cena Srpske Pobede U Prvom Svetskom Ratu 2 Vasa Kazimirovic

Cena srpske pobede u Prvom svetskom ratu (2)
Sve što je srpski disalo uzeto na nišan

piše:
Vasa Kazimirović

Jozef Redlih u svom dnevniku, u zabelešci od 22. novembra 1914. godine, napisao je sledeće:"U Hrvatskoj sprovodi Frankova partija režim užasa. U Sremu je ubijeno deset hiljada Srba… Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko… I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih…" A u Topličkom kraju, u proleće 1917. godine, pobijeno je u svemu oko dvadeset hiljada Srba svih uzrasta i oba pola. Najveći deo pobili su Bugari, koristeći vrlo često samo hladno oružje -bajonete manji, ali ne mali deo, jedinice austrougarske vojske i žandarmerije

U crnoj knjizi zlodela u Srbiji 1914-1918. godine, mnoge među najjezivijim stranicama ispisali su i pripadnici bugarske vojske, koja je u jesen 1915, zajedno sa vojskama Austrougarske i Nemačke, napala Srbiju.

Bugari su, po povlačenju srpskih armija u Albaniju, u novembru 1915. godine okupirali istočnu i južnu Srbiju i Vardarsku Makedoniju. Pod njihovom okupacijom bila je teritorija između srpsko-bugarske granice, do Velike Morave na zapadu i sve do Dunava na severu, kao i celo područje južno od linije Ribarska Banja - Jastrebac, sve tamo do Ibra.

Ubistvo mitropolita skopskog Vićentija

Krajevi u Srbiji koje je okupirala bugarska vojska proglašeni su za "Moravsku Bugarsku", a Srbi, stanovnici tih oblasti, za - "Moravske Bugare". Prema jednoj naredbi bugarskih okupacionih vlasti, reč Srbin nije smela ni da se izusti..

Masovno ubijanje Srba - prvi zahtev austrijske zavojevačke politike na Balkanu

U izveštaju međusavezničke komisije za ispitivanje zločina bugarskih okupacionih vlasti u Srbiji, rečeno je da se sa zločinima počelo u trenutku zaposedanja srpskih teritorija. Počinioci su bili oficiri i vojnici bugarske vojske, ali i bugarske komite kao i predstavnici bugarskih policijskih vlasti. Prve žrtve bili su srpski sveštenici. Ubijeno je, prema podacima međusavezničke komisije, više od 150 sveštenika. Oni su ubijani po grupama, po pravilu većim od dvadeset, a njihovi leševi bacani su u jame… Na iskopanim leševima uočene su brojne rane nanesene bajonetima. Na jednom lešu izbrojana su 74 uboda nožem! Na čelu liste masakriranih srpskih sveštenika nalazio se mitropolit Vićentije iz Skoplja. Kako je rekao Dragiša Lapčević, režim bugarskih okupacionih vlasti predstavljao je "grozotu jednu, koja, i u samom pričanju, ledi krv u žilama…"

Zalažući se za to da se do u detalj opišu zločini Bugara, Lapčević je bio mišljenja da bi to trebalo učiniti "ne radi toga da bi nas ispunjavalo mržnjom prema Bugarima, već da bi u njih izazvalo neodoljivu osudu jednoga strašnog režima", tokom kojeg su počinjena nečuvena i neviđena nedela u Prištini, Prizrenu, Vranju, Nišu, Leskovcu, Surdulici i po drugim mestima, "u kojima hiljade i hiljade nevinih, savršeno nevinih radnika, zanatlija, trgovaca, zemljoradnika, učitelja, profesora, sveštenika i činovnika nađoše najsvirepiju smrt, u kojima su iskasa-pljene tolike žene i deca, u kojima je origijala samo najstrašnija smrt…

Bugarski okupator se naročito svirepo poneo prema stanovništvu Toplice i Jablanice. U ovim srpskim oblastima poubijan je silan svet, a žene i deca bili su "tako vandalski mučeni i masakrirani, da takva nedela teško da je zapamtio i srednji vek…".

Prve žrtve bili su srpski sveštenici. Ubijeno je, prema podacima međusavezničke komisije, više od 150 sveštenika. Oni su ubijani po grupama, po pravilu većim od dvadeset, a njihovi leševi bacani su u jame… Na iskopanim leševima uočene su brojne rane nanesene bajonetima. Na jednom lešu izbrojana su 74 uboda nožem. Na čelu liste masakriranih srpskih sveštenika nalazio se mitropolit Vićentije iz Skoplja.

Kad se srpski narod, u bugarskoj okupacionoj zoni - posle masovnih zločina Bugara u prvoj godini okupacije i terora svake vrste, interniranja bez povoda i razloga, a pored toga i pokazane namere okupacionih vlasti da izvrše mobilizaciju svih za oružje još sposobnih ljudi, pa i nedoraslih mladića - digao na oružje (Toplički ustanak) zlodela Bugara dobila su najveće moguće razmere. Toplički ustanak buknuo je svom silinom u pred-proleće 1917. godine. Već u prvih 25 dana iz mnogih mesta proterana je okupaciona vlast, između ostalog u Prokuplju, Lebanu, Ribarskoj Banji. Međutim, ustanak je brzo ugušen od jakih austrougarskih, bugarskih i nemačkih snaga. Glavne ličnosti u ovom oružanom otporu srpskog naroda bile su Kosta Milovanović Pećanac, koji je sa Solunskog fronta avionom prebačen u ovaj kraj u jesen 1916. godine, a zatim Kosta Vojinović, rezervni oficir. O ovom ustanku pisano je mnogo, i o njemu je izrečeno i različitih mišljenja. Čak se on dovodi u vezu sa "Crnom rukom"…

Zločini pukovnika Protogerova

Pod izgovorom da se radi o oružanom otporu u kojem aktivno učestvuju ne samo starci, već i žene i nejaka deca, sve što je srpsko, sve što je srpski disalo i osećalo - bilo je uzeto na nišan od strane bugarske redovne vojske i žandarmerije, ali i specijalnih jedinica austrougarske vojske. Na srpski živalj, i stvarne ustanike, četničke odrede, samo su Bugari bacili 15 i po bataljona sa 22 mitraljeza i 28 topova. Na čelu ove vojske nalazio se pukovnik Aleksandar Protogerov, poznati bugarski komita, koji je do početka rata 1914. godine žario i palio po Makedoniji, i koji će, posle 1918. postati jedan od glavnih vođa VMRO i najaktivnije se angažovati na razbijanju jugoslovenske drža-ve, između ostalog, uz pomoć Italije.

Najviši funkcioneri Austrougarske dobro su znali šta će sve bugarske vlasti preduzeti protiv srpskog naroda kad su krenule da uguše oružani ustanak; znalo se da će one iskoristiti tu priliku za još suroviji obračun sa Srbima. Predsednik bugarske vlade Vasil Radoslavov, otvoreno je rekao grofu Otu Černinu, austrougarskom poslaniku u Sofiji, da se prema Srbima ne "isplati" biti dobar i da će "otsad za sva vremena biti isključena svaka dilema" - da li je "opravdano bezobzirno satiranje srpskog elementa". Uveren da premijer Bugarske najavljuje u stvari genocid nad Srbima, austrougarski poslanik je istog dana telegrafisao svom bratu u Beču, ministru spoljnih poslova Otokaru grofu Černinu, ističući da će "uslediti tako krvav sud kakav naše vreme još nije videlo". Bugari su voleli bajonet

Pred austrougarsko - nemačkom najezdom srpska vrhovna komanda bila je primorana da 1915. godine prebacuje trupe koje su štitile granicu prema Bugarskoj; snimio: R. Marjanović

Računa se da je tokom Topličkog ustanka, u proleće 1917. godine, pobijeno u svemu oko 20 hiljada Srba svih uzrasta i oba pola. Najveći deo pobili su Bugari, koristeći vrlo često samo hladno oružje - bajonete - a manji, ali ne i mali deo, jedinice austrougarske vojske i žandarmerije.

O nedelima bugarskih okupacionih vlasti opširno se govorilo i u Narodnoj skupštini, na 28. redovnom sastanku - 11. i 12. maja 1921. godine. Narodni poslanik Vidosav Stefanović rekao je tada da su Bugari u mnogim selima napravili "pravu pustoš streljanjem i vešanjem u masama"…

Bugari su zapalili i uništili najbogatija sela - Velika Plana, Grgure, Gornja i Donja Bresnica, Tmava, Banja, Rača, Dobri Do, Lukovo. Uništeno je i selo Aleksandrovo, naseljeno Banaćanima. Topovskom vatrom je od 47 kuća srušeno 37. U jednu kuću Bugari su zatvorili 37 čeljadi i onda je zapalili.

U čitavom nizu sela (Krčmare, Dedišac, Kosmač) streljani su i vešani, ne samo muškarci, nego i žene.

Mnogo se puta dogodilo da su Bugari polivali ljude i žene petroleumom i onda ih pretvarali u žive buktinje.

U više slučajeva srpski seljaci su bacani u kazane ključale vode i tako kuvani - kako je urađeno, na primer, sa uglednim domaćinom Avramom Todorovićem iz sela Grgura.

U opštini Dobri Do sahranjivani su živi ljudi, a u selu Lukovu seljacima i seljankama sečene su ruke, noge, vađene oči i odsecane uši. Bugarska vojska i žandarmerija, kao i bugarske komite, u crno je zavila i brojna sela u Mlavskom srezu. Prema navodima St. Maksimovića, komandant Petrovca na Mlavi, rezervni poručnik 51. puka bugarske vojske, učitelj po zanimanju, sam snosi krivicu za smrt 60 Srba. Potpukovnik Tujkanov upisao se u listu zločinaca, pošto je svojom rukom ubio deset Srba. Major Hristov sa svojim pomoćnikom, potporučnikom Brakalovim, poslao je u smrt više od 250 Srba i raselio sela Renovac, Kobilje i Kladurovo. Potporučnik Brakalov je lično svojom rukom u ataru sela Knežice, na mestu zvanom Bele vode, ubio 57 Srba. Pripadnici regularne bugarske vojske, a još češće komite, odsecali su ubijenim Srbima glave i nosili ih potom kroz naseljena mesta da ih svako vidi.

Stradanja Srba u Austrougarskoj

Teror i genocid sprovođeni su ne samo nad Srbima u Srbiji, već i izvan nje - u Austrougarskoj, u svim oblastima koje su Srbi naseljavali. Jozef Redlih u svom dnevniku, u zabelešci od 22. novembra 1914. godine, napisao je i sledeće: "U Hrvatskoj sprovodi Frankova partija režim užasa. U Sremu je ubijeno deset hiljada Srba… Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko… I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih…"

Kralj Petar Prvi Krađorđević i vojvoda Radomir Putnik posle prvog austrougarskog poraza u Srbiji 1914. godine - rani nagoveštaj sloma Austrougarske imperije

U zabelešci od 8. oktobra 1914. godine, Redlih je pak naveo, da u Sremu i južnoj Ugarskoj "išpani" i komesari vode rasni rat protiv Srba. Stotine i stotine su uhapšene bez ikakve kri-vice.

Zločini nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno u Bosni, s obzirom na neposredne počinioce, i okolnosti pod kojima su izvršeni, bili su, u stvari, samo početak one velike drame koja će u Drugom svetskom ratu, u vreme postojanja hrvatsko-muslimanske države, dostići svoj vrhunac i po mnogo čemu nadmašiti i onaj strašni masakr Turaka nad Jermenima u Prvom svetskom ratu.

Teror nad Srbima u Bosni i Hercegovini počeo je neposredno posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine.

Taj atentat bio je samo povod, a nikako razlog - kakvih mišljenja ima u istoriografiji, da se na odgovornost uzme ceo srpski narod u Bosni i Hercegovini.

Koristeći antisrpsku politiku austro-ugarskih vlasti, domaći ljudi u Bosni i Hercegovini, muslimani i Hrvati, bili su ne samo prvi, nego u mnogo prilika i glavni počinioci zločina nad Srbima.

Na neki način, i te strašne 1914. godine, ponovile su se slike iz davnih vremena, između ostalog, i iz 19. veka, kad su, na primer, posle čuvene Pop-Jovičine bune (bune popa Jovice Ilića) iz 1834. godine, odsečenim glavama srpskih seljaka bili "okićeni" gradski bedemi u Gradačcu.

U besprimernoj seči Srba u vreme ustanka, 1875-1876. godine, stradalo je i staro i mlado, sve što se sa tri prsta krstilo. Tada je samo hanyarima i sabljama, prema jednom engleskom izvoru, "hladnokrvno sasečeno šest hiljada staraca, žena i dece". Mnogi Srbi, uglavnom na prevaru uhvaćeni, bili su u ovo vreme jeze i strave i na ražanj naticani i pečeni na unapred pripremljenoj vatri, o čemu govori i jedan izveštaj Milete Despotovića - "Turske grozote u Bosni".

Zemlja u kojoj kamen kamenu ne misli dobro

Kroz toliko dugo vreme prolivana srpska krv nije mogla da ostane zaboravljena. Ona je kod Srba rađala ljutu mržnju prema pripadnicima muslimanske, ali i katoličke veroispovesti. Međutim, tu mržnju Srba nadmašivala je, ipak, i to mnogostruko, mržnja onih koji su Srbe smatrali za svoje smrtne neprijatelje i bili spremni da ih u svakom času unište.

Već tamo u 1840. godini, o Bosni i Hercegovini govorilo se i pisalo kao o zemljama u kojima caruje mržnja, u kojima ni kamen kamenu dobro ne misli, a kamoli čovek čoveku.

Srpska vojska pred žestoke bitke

Prema zapisima Pavla Karanovića, upravo iz 1840. godine, "mrzost i gonjenje" koje "carstvuje" između "žitelja trojake vere" jeste "nečuveno i neponjatno", premda se radi o narodu "jednog jezika, krvi i istoga roda".

Fra Grga Martić, franjevac, pisao je 1842. godine, o mržnji koja je ispunjavala katolike prema pravoslavnima, i obratno - u Hercegovini. Oni su u toj meri bili zadojeni mržnjom jedni prema drugima, da nisu hteli ni da sednu za isti sto, iako su, isticao je Grga Martić, narod "jednog našeg srbskog jezika".

Kad se Austrougarska dokopala Bosne i Hercegovine, uz punu podršku svih velikih evropskih sila pa i Rusije, ona je jednom nastalu mržnju između pravoslavnih, katolika i muslimana nastojala i dalje da podstiče, do mere do koje je to bilo potrebno njenoj vlasti. Austro-ugarska je pri tom težila da muslimane i katolike zbliži, od njih stvori politički blok koji će se neprestano pri tom suprotstavljati pravoslavnima, držati ih pritešnjene, suzbijati ih i slabiti na svim poljima.

Cela ova politika zasnivala se na dalekosežnom planu, da se u što većoj meri ojačaju pozicije Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini i da se u ovim pokrajinama stvori uporište za širenje katolicizma po celom Balkanu.

"Od strašne braće franjevaca, spasi nas Bože!"

U ovom svetlu trebalo bi gledati i na neograničenu podršku austrijskih vlasti vrhbosanskom nadbiskupu Josipu Štadleru, kao i na pružanje podrške zemaljskih vlasti, ali i samog austrijskog dvora, vođi jezuita u Bosni Antonu Puntigamu.

Puntagam, Anton, jedno vreme (od 1895) bio generalprefekt i profesor gimnazije u Travniku, u kojoj se školovalo i više ustaških prvaka, među njima i Ante Pavelić. O Puntigamu, Austrijancu rođenom u Štajerskoj, u mestu Salcah, srez Murek, opširno je pisao i Amerikanac A. Nikol.

Primarni cilj jezuite Puntigama bio je da stvori jednu konzervativnu katoličku elitu, vernu Habzburzima, koja bi vremenom preuzela sve ključne pozicije ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na celom Balkanu.

Polaznica u gledanjima Puntigama (a to su bila i gledanja austrijskog dvora, posebno u Sarajevu ubijenog Franca Ferdinanda, što je već napomenuto u početku ove knjige), bila je, da su katolici u Bosni i Hercegovini "idealni hrišćani", da su oni "najpouzdaniji stalni vojnici crkve i Monarhije", a pravoslavci - "ovce bez pastira". Kao dokaz "duhovnog siromaštva" pravoslavaca, on je navodio i tekst tobožnje molitve Srba iz sela Korićani: "…Da nas ne uhvati šumar, spasi nas Bože! Od žandarmskog progona, spasi nas Bože! Od švapskog suda, spasi nas Bože! Od bezbožnih katolika… od strašne braće Franjevaca, spasi nas Bože…"

Kao glavne nosioce "velikosrpske propagande", jezuita Puntigama je optuživao pravoslavne sveštenike, a u sklopu mera koje je trebalo preduzeti protiv Srba bio je i zahtev za ukidanje ćiriličnog pisma.

Smatrajući Srbe za najopasniju branu širenju katoličanstva u Bosni i Hercegovini, Puntigam je dvor u Beču stalno upozoravao na to da su Srbi "višestruko bogati", da su "jedinstveno organizovani i energični u sprovođenju svojih planova", koji idu i za tim, da se što više zemlje kupi od muslimana i da se, putem školovanja brojnih studenata, osvoji što više "uticajnih mesta u celokupnom javnom životu".

Zahtev za ukidanje ćirilice

Kad je Austrougarska zaratila sa Srbijom, jezuita Puntigam je poveo akciju u Beču da se na srpska imanja počnu intenzivno naseljavati "dobri katolici" - katolici Austrijanci, ali i katolici Sloveni - "verni caru", i to u tolikom broju da bi u što kraćem vremenu mogli da "postanu premoćni" i da "vladi obezbede uspešan rad".

Osim naseljavanja katolika na imanja Srba - "veleizdajnika", Puntigam je zahtevao od centralnih vlasti u Beču da se i one angažuju na prevođenju pravoslavnog stanovništva u katoličku veru, budući da "samo ako se šizmatici sjedine sa crkvom katoličkom i postanu katolici, jedino onda Bosna može biti osigurana za Monar-hiju".

Kako je jezuita Puntigam uveravao vladu i dvor u Beču, "velikosrpska propaganda" podjednako je ugrožavala i Monarhiju i katoličku crkvu u Bosni i Hercegovini. Pod uticajem te propagande, isticao je Puntigam, "pravoslavni u Bosni i postali su svesni da su Srbi".

Kao glavne nosioce "velikosrpske propagande", Puntigam je optuživao pravoslavne sveštenike.

Logor u Doboju, "grobnica našeg sveta"

U sklopu mera koje je Puntigam tražio da se preduzmu protiv Srba nalazio se i zahtev za ukidanje ćiriličnog pisma.

Opšti atak na Srbe u Bosni i Hercegovini, 1914. godine, počeo je pred samo izbijanje rata, 26. jula, kada je u Beču objavljeno pet carskih naredbi, kojima su, uz prenošenje prava političke vlasti na vojne instance u Bosni i Hercegovini, suspendovane zakonske odredbe o slobodi ličnosti, neprikosnovenosti stana, o udruženjima, nepovredivosti i tajnosti pisama, slobodi štampe, i tako dalje. Već u prvom naletu pohapšeni su svi poznatiji Srbi "na koje se i najmanje sumnjalo, od kojih su neki mučeni po zatvorima a drugi upotrebljavani za taoce na železnici, mostovima i drugim javnim građevinama; više talaca je pobijeno, često samo pod izgovorom neke sumnje.

Na hiljade i hiljade Srba internirano je zatim u brojne logore u Mađarskoj, Austriji, ali i u samoj Bosni. U logoru u Aradu boravilo je skoro 3.500 interniranih bez Srba iz Sarajeva. Samo kroz logor u Doboju, prema podacima P. Slijepčevića, prošlo je preko 16 hiljada muškaraca i isto toliko srpskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio - "grobnica našeg sveta".

Veliki broj srpskih seljaka bio je streljan ili obešen, ponekad po sudskoj presudi, a mnogo češće bez nje. Izvršioci su u mnogo slučajeva bili takozvani šuckori ili pak pripadnici regularne austrougarske vojske.

I zločini nad Srbima u Bosni i Hercegovini, bili su u više mahova predmet rasprava u Narodnoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije.

Na sednici održanoj 2. juna 1921. godine, narodni poslanik Dragutin Janjić izneo je, između ostalog, podatke o zločinima koje su "šuckori", predvođeni muslimanskim uglednicima, počinili u Hercegovini. Kao poseban primer naveo je da je u selu
Povlačenje preko Rugovske klisure

Bogojeviću kod Trebinja pobijeno od šuckora-muslimana osamdeset i troje srpske dece, a obešeno 85

odraslih. Izneo je da je šuckore, među njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba, predvodio trebinjski beg Feiz-aga Salaković iz Lastve.

Poslanik Milan Božić je 1937. godine, na sednici Narodne skupštine od 23. februara, izneo, da je u Bosni i Hercegovini obešeno i streljano oko 1600 Srba presudom vojnih sudova u Čajniču, Višegradu, Rogatici, Sarajevu, Foči, Zvorniku, Srebrenici, Vlasenici, Mostaru, Trebinju, Bileću, Gacku, Nevesinju i Tuzli. "Ali najviše svijeta", rekao je Božić, "izginulo je u Bosni i Hercegovini bez suda, a njihov tačan broj nije se mogao ustanoviti."

Da se hiljade i hiljade Srba pošalje na stratište bez sudske presude, skoro po pravilu samo na osnovu nedokazanih sumnji ili jednostavno na osnovu neodgovornih dostava, omogućavali su vojnim vlastima Austrougarske i sami propisi doneseni početkom rata. Po tim propisima (a u pitanju je čitavo tuce) Bosna i Hercegovina bile su svrstane u oblasti neposredno zahvaćene ratom. A u njima su vojne vlasti mogle, kad bi procenile da propisi za vanredno stanje, nad čijim je izvršenjem bdelo specijalno odeljenje pri Vrhovnoj komandi (Krigsibervahungzamt) nisu dovoljni, da i same propisuju određene mere i izdaju određena naređenja rukovodeći se jedino trenutnim interesima vojske.

Zatvori su bili tesni

Kako je istakao i Austrijanac Fir vojne vlasti u Bosni i Hercegovini, oslanjajući se na tako široka ovlašćenja, mogle su uistinu da čine šta im je volja i da o tome nikom ne polažu računa. Hapsile su one koga su god htele i kad god su htele, streljale ili vešale ili pak davale uputstva antisrpskim elementima da to čine. U jednom času, već 1914. godine, to je uzelo takve razmere da je došlo do prave uzbune i u vladi i na dvoru u Beču. Na zahtev vlade, car Franc Jozef pismeno je 19. septembra, naredio Vrhovnoj komandi da smesta upozori sve podređene joj vojne instance, da naloge za hapšenje smeju izdavati samo na osnovu "teško optužujućih elemenata".

"Ja ne želim", stoji u tom aktu austrijskog cara, "da usled neopravdanih hapšenja i lojalni elementi krenu u po državu štetnom pravcu".

Uprkos ovoj carevoj intervenciji, vojne vlasti u Bosni i Hercegovini nastavile su i posle toga sa svojom zlom praksom, koristeći se u progonima Srba veoma široko rasprostranjenom mrežom doušnika. Svaka mera, pri tom, pravdana je "krajnjom nužnošću" i predstavljana kao neizbežno sredstvo za zaštitu "interesa vojske".

Posledice takve politike vojnih vlasti bile su po Srbe u Bosni i Hercegovini, ali i u drugim krajevima - katastrofalne. Čak su i zatvori bili pretesni da bi sve Srbe primili…

Uvod u sve nesreće koje će se dogoditi sa Srbima u Bosni i Hercegovini 1914-1918. godine, bili su istupi protiv njih, koji su se desili odmah po atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Muslimanske i hrvatske mase bile su tada otvoreno pozvane da krenu na Srbe. U obnarodovanom proglasu Sarajevskog gradskog zastupstva, na primer, pozvano je "pučanstvo da takove elemente, koji se daju na ovakve zločine, iz svoje sredine istrijebe. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu operu."

Ološ, s carevom slikom, na ulicama

Poziv gradskog zastupstva Sarajeva nije ostao bez odjeka.

"Gomile ološa", kako kaže Pero Slijepčević, "krenule su kroz ulice Sarajeva, upadajući u kuće svih uglednih srpskih familija i rušeći sve što se može i zlostavljajući čeljad. Sa demonstrantima, koji su nosili carevu sliku i pevali, išla je i policija, i nije ih ni u čemu ometala".

Nasrtaji na Srbe, pljačke i svakojaka druga nečoveštva, bili su uzeli takve razmere da je zemaljski poglavar Oskar Poćorek, bio prinuđen da, radi uspostavljanja reda, već 29. juna proglasi preki sud u Sarajevu.

Sarajevski list Hrvatski dnevnik, u broju od 1. jula 1914. godine, posvetio je divljanju muslimana i Hrvata u Sarajevu posle atentata članak pod naslovom: "Iskazi ogorčenja - velike i strašne demonstracije". Pisan izrazito protivsrpski, članak je imao jedan cilj - da mržnju prema Srbima što više raširi i mobiliše muslimansko-hrvatske mase za dalje istupanje protiv Srba. Ne krijući da su "demonstranti harali što im je god srpskog došlo pod ruku", člankopisac je, u isti mah, isticao, "da demonstrantima nije bilo do pljačke, već da ih je samo dinastičko čuvstvo, ogorčenje i vapaj za osvetom povuklo na ulicu" i da "nikome ni na pamet nije palo, da bi šta prisvojio".

Osvrćući se na ovaj napis "Hrvatskog dnevnika" Vladimir Ćorović je rekao da je list pokazao "neverovatnu pakost i zločinačku mržnju prema Srbima". A što se tiče samih istupa protiv Srba i njihove imovine, Ćorović je istakao, da "demonstracija nije nikako bilo tamo gde nije bilo katoličkog frankovačkog elementa, kojim bi se vlasti mogle poslužiti kao harangerima".

Slično Hrvatskom dnevniku, i vlasti u Sarajevu su objašnjavale istupe protiv Srba kao "izlijev ogorčenja većeg dijela sarajevskog građanstva katoličke i muslimanske vjeroispovjesti".

Vršili nuždu u putiru

U isto vreme kad i u Sarajevu, ili približno u isto vreme, buknuli su protivsrpski istupi u više mesta u Bosni i Hercegovini - u Doboju, Maglaju, Zenici, Travniku, Mostaru, Stocu, Konjicu, Bugojnu, Visokom, Zavidovićima, Šamcu, Varešu… Najstrašniji antisrpski istupi su se, međutim, po Vladimiru Ćoroviću, dogodili u Čapljini. U ovom mestu rulja je demolirala crkvu, radnje i stanove, "ali ono što je činila u srpskoj crkvi u Klepcima prevazilazi sve bestidnosti. Provalivši u crkvu ona je ne samo uništila sav nameštaj, pokidala odežde, pokrhala utvari, nego je u bestijalnoj razuzdanosti vršila i nuždu u samom putiru…"

O protivsrpskim istupima katolika i muslimana u Čapljini postoji i pismeni izveštaj prote Vase Medana, sastavljen za Eparhijski crkveni sud u Mostaru.

"Odmah posle pogibije Franje Ferdinanda", kaže se u tom izveštaju, "nastale su od strane ovdašnjih rimokatolika denuncijacije protiv nas pravoslavnih Srba. Sve što se krsti sa pet prsta skočilo je bilo, da nas, ovu šaku Srba pravos-lavnih u Čapljini i okolini, proguta. Nije se biralo od njihove stranesredstavai načina samo da se cilj postigne. Mnogi moji parohijani bili su odmah zatvoreni… Jedni su denuncirani, da su znali za atentat na Franju Ferdinanda, drugi da su odobravali atentat, treći da su mu se rugali, kad je ovuda mrtav prošao železnicom. Mene je denuncirao Johan Škorjanc, rimokatolik, zakupnik građevina u Čapljini…".

Prema Medanovom izveštaju, u Čapljini su demonstracije protiv Srba i napadi na njih počeli 29. juna 1914. godine u pet sati po podne. Jedna grupa od oko 200 muslimana i katolika iz Čapljine i okolnih sela prošla je kroz glavnu ulicu, "te putem uz pjevanje i najveće psovke i pogrde protiv Srba udarali su desno i lijevo kamenicama redom na sve srpske kuće i radnje, rušeći prozore i izloge i ovo je trajalo do sedam sati uveče. Vrhunac divljaštva pokazali su demonstranti, što su osim tolikih srpskih kuća i radnja divljački napali i na novu srpsku pravoslavnu crkvu u Čapljini, i to spolja kamenicama razbili su sve prozore, 93 komada stakla… Vrata su obili, ušli u crkvu i kamenicama zidove i pod i jedan polilej polupali. Ovo je jedinstveno može biti u čitavom svijetu da jedan kršteni narod na ovakav divljački i razbojnički način napada, ruši i pljačka jednu hrišćansku crkvu, i to u HH vijeku!"
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/12/article-4.html

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License